KORONA VIRUS I SUNCE: Lekcija iz PANDEMIJE GRIPA iz 1918. godine i zašto je čist VAZDUH ključan za ozdravljenje

Čini se da su svež vazduh, sunčeva svetlost i improvizovane maske za lice delovale i pre jednog veka; i možda će nam i sada pomoći. Kada se pojave nove, virulentne bolesti, poput SARS-a i Covid-19, ljudi počinju da pronalaze nove vakcine i lečenje obolelih. Kako se aktuelna kriza razvija, vlade sprovode karantin i izolaciju, a javni skupovi se zabranjuju.

Tokom velike pandemije, dva najgora mesta bile su vojne kasarne i satori. Prepunjenost i loša ventilacija stavili su vojnike i mornare na visoki rizik od gripa i drugih infekcija koje su ga često pratile.

Kao i kod trenutne epidemije Covid-19, većina žrtava tzv. Španskog gripa nije umrla od zaraze: umrli su od upale pluća i drugih komplikacija. Kada je 1918. pandemija gripa stigla na istočnu obalu Sjedinjenih Država, grad Boston je bio posebno teško pogođen.

Tako je Državna garda odredila hitnu bolnicu. Najgore slučajeve odveli su među mornare na brodovima u luci Boston. Lekar bolnice je primetio da su najteže bolesni mornari bili u slabo prozračenim prostorijama. Tako im je omogućio više svežeg vazduha stavljajući ih u šatore a po lepom vremenu su ih izvodili iz šatora na sunce. U to vreme je bila uobičajena praksa da se bolesni vojnici izvode napolje.

Kao što je poznato, terapija na otvorenom se široko koristila za žrtve sa zapadnog fronta i postao je tretman za drugu smrtonosnu respiratornu infekciju vremena – tuberkulozu.

Pacijente su stavljali napolje u svoje krevete da dišu svež spoljni vazduh ili su bili negovani u odeljenjima sa ventilacijom sa otvorenim prozorima danju i noću. Režim na otvorenom je ostao popularan sve dok ga antibiotici nisu zamenili 50-ih.Lekari koji su imali iskustva sa terapijom na otvorenom u bolnici u Bostonu bili su uvereni da je režim efikasan. Smanjio je smrtnost pacijenata u bolnici sa 40 na oko 13 procenata.

Izjava generala hirurga Državne garde Masačusetsa: “Učinkovitost lečenja na otvorenom je apsolutno dokazana, a čovek mora samo otkriti njegovu vrednost.”

Pacijenti koji su lečeni na otvorenom imali su manju verovatnoću da budu izloženi zaraznim klicama koje su često prisutne u konvencionalnim bolničkim odeljenjima. Disali su čist vazduh u okruženju koje je moralo biti uglavnom sterilno. Tokom šezdesetih naučnici Ministarstva odbrane su dokazali da je svež vazduh prirodno dezinfekcijsko sredstvo.

Nešto u vazduhu, (faktor otvorenog vazduha), daleko je štetnije za bakterije u vazduhu – i virus gripa – od vazduha u zatvorenim prostorima. Nisu mogli da tačno utvrde šta je faktor na otvorenom. Ali otkrili su da je efikasan i noću i tokom dana. Njihova su istraživanja takođe otkrila da se dezinfekcijske moći na otvorenom nivou mogu sačuvati u prostorijama – ako se nivo ventilacije održi dovoljno visokim.Značajno je da su bolnička odeljenja sa visokim plafonom i velikim prozorima upravo zato i projektovana.

Ali dok su naučnici sve to otkrili, terapija antibioticima zamenila je lečenje na otvorenom. Od tada germicidni efekti svežeg vazduha nisu upotrebljeni u kontroli infekcije ili bolničkim uslovima. Ipak štetne bakterije postaju sve otpornije na antibiotike.

Izlaganje zaraženih pacijenata na sunce možda je pomoglo jer inaktivira virus gripa. Takođe ubija bakterije koje inficiraju pluća i druge infekcije u bolnicama. Tokom Prvog svetskog rata vojni hirurzi su rutinski koristili sunčevu svetlost za zarastanje zaraženih rana. Znali su da je to sredstvo za dezinfekciju. Ono što nisu znali je da je jedna od prednosti smeštaja pacijenata napolju na suncu mogućnost da sintetišu vitamin D u svojoj koži ako je sunčeva svetlost dovoljno jaka. Ovo je otkriveno tek 20-ih.

Nizak nivo vitamina D sada je povezan sa respiratorm infekcijama i može povećati podložnost gripu. Takođe, čini se da biološki ritmi našeg tela utiču na to kako se odupiremo infekcijama.

Nova istraživanja pokazuju da mogu promeniti naš upalni proces na virus gripa. Kao i kod vitamina D, i u vreme pandemije 1918. godine važna uloga sunčeve svetlosti u sinhronizaciji tih ritmova nije bila poznata.

Hirurške maske su trenutno nedovoljne u Kini i na drugim mestima. Nošene su pre 100 godina, tokom velike pandemije, kako bi pokušale zaustaviti širenje virusa gripa. Dok hirurške maske mogu pružiti određenu zaštitu od infekcije, one se zalepe po licu. I ne filtriraju male čestice iz vazduha.

Psihologija paničnih napada

1918. godine svi u hitnoj bolnici u Bostonu koji su imali kontakt sa pacijentima morali su da nose improvizovanu masku za lice. Sastojalo se od pet slojeva gaze postavljenih na žičanom ramu koji je pokrivao nos i usta. Okvir je oblikovan tako da odgovara licu nosioca i sprečava da gazni filter dodiruje usta i nosnice. Maske su se menjale svaka dva sata; pravilno sterilizovane i stavljena sveža gaza. Oni su bili preteča N95 respiratora koji se danas koriste u bolnicama za zaštitu medicinskog osoblja od infekcije vazduhom.

Osoblje u bolnici održavalo je visoke standarde lične i ekološke higijene. Nema sumnje da je ovo igralo veliku ulogu u relativno niskim stopama zaraze i smrtnih slučajeva koji su tamo prijavljeni. Brzina kojom su podignute njihove bolnice i drugi privremeni objekti na otvorenom kako bi se nosili sa naletom obolelih od upale pluća bila je još jedan faktor.

(Dr Richard Hobdai je nezavisni istraživač koji radi na polju kontrole infekcije, javnog zdravlja i dizajna zgrada. Autor je knjige „Sunce za izlečenje“.)

Kurir.rs/Vladarka.com/medium.com