MOJA PLOVIDBA AMAZONOM: Stopirao sam brodove kao automobile u Nemačkoj!

Kako se stopira brod? Potražim lokalnu birtiju i u njoj najvećeg mornara boema. Ili u luci u ležaljkama merkam mornara s najviše naherenim šeširom

"Ima li među vašim bananama, kravama, kozama... mesta za jednog Srbina?", pitam uljudno. Jasno im je da ne bih pitao da mi se u džepovima preliva. Neko me otera, neko će ipak tražiti nešto novca, a neko samo mahnuti rukom, umesto reći: "Upadaj!" Tako lako i spontano započinje višednevno putovanja neverovatnom rekom.

Nad nebom Amazona svake večeri najtalentovaniji slikar univerzuma rasipa boje svog štafelaja prepunog bogatih nijansi žute i crvene. Spajaju se boje, povezuju duše, prostranstva, svetove i večnosti. Posmatranje čuda transformiše biće. Postajem i sam ono što gledam, osećam divljenje prema onom što smo svi mi: nebo, boja, voda.

Vredi živeti da bi se video zalazak sunca nad rekom Amazon. Ta ogromna duša koja plovi džunglom živi i diše i preliva se preko granica pojma "reka". Leteo sam nad njom avionom i utisak mi je bio istovetan kao sada, dok plovim brodom: Amazon, pa to je okean! Nad ogromnim prostranstvom reke Amazon, činilo mi se kao da sam se smanjio i ušunjao u neku skalameriju sastavljenu od lego kockica koji nečija ruka sad preleće nad Dunavom i koji bi jedan jedini talas ili jači udar vetra zagnjurio među pirane.

Kažu mi da je reka Amazon na pojedinim mestima široka više od pedeset kilometara, ali meni to deluje malo! Njegove obale zapravo i ne postoje, već se slivaju sa prašumom u pluće i srca, u dušu i iskon planete Zemlje. Obale su često bile toliko daleko da su više ličile na neka udaljena ostrva ili fatamorgane. Spajaju se u daljini sa nebom i naročito kad zalazi sunce deluju nestvarno, bajkovito, zamagljeno i umetničkom rukom veselog boema šeretski neuhvatljivo iscrtane.

Amazonom krstare sve vrste brodova koje možete da zamislite, od piratskih, koji pljačkaju i kidnapuju putnike, do luksuznih, koji su naročito pogodni za napadanje i kidnapovanja "bogatih riba", tj. posetilaca. Najbezbedniji su često obični brodovi koji putuju sporo, ne remeteći ritam i šum reke, a koje koriste meštani. Tu su pljačke česte, ali nisu kidnapovanja putnika, jer većinu ljudi na njima "nema pirana za šta da ujede". Na njima siromasi otimaju od siromaha... Upravo sam odlučio da se na takav brod ukrcam. Želeo sam da putujem kao meštani. Kupio sam vreću za spavanje i na jednoj od paluba dobio svoje dve šipke, među kojima sam raširio vreću. Ni carevi, ni kraljevi, ni milijarderi, ni najveći zavodnici ne uživaju u svojim danima koliko sam ja uživao ploveći Amazonom, ljuljuškajući se u svojoj skromnoj vreći za spavanje! Naherim šešir, da me štiti od sunca, ljuljuškam se i pogled odmaram u mirnoći reke negde daleko na horizontu. Samo reka teče, sve drugo je stalo! Saživljavam se sa arterijom života, krvotokom postojanja, svemoćnim Amazonom!

U svojim vrećama zaljubljeni parovi zagrljeni spavaju, zagrljeni posmatraju reku i čitaju knjige. Na ponekom stolu starci igraju šah ili neke druge, meni nepoznate igre. Na palubi je čitava košnica vreća i ljudi. Poređani smo kao sardine u gusto postavljenim bezbrojnim vrećama za spavanje. Vire iz tih vreća ruke i noge, ponekom i glava ili veći deo tela; većinom se u njima leškari i spava, ljuljuška u nekom tajnom, amazonskom ritmu. Amazon nas sve ošamućuje i obuzima, pa se veći deo dana i noći provodi u snu ili polusnu.

Insekti kao vrapci

U jednom trenutku, dok je još bilo sunčano, pored mene sletela je neka ptica. Skotrljala se i svom silinom bupnula na pod! Obazrivo sam prišao da je pogledam, kada sam shvatio da se zapravo radi o insektu, o nekoj vrsti amazonskog bumbara veličine vrapca!

Svoje torbe čvrsto sam privezao uz metalne stubove broda. "Kašće ti se samo zašto", rekoše mi dobronamerni meštani koji su preporučili da to uradim. Putujem sa minimumom prtljaga, sve što je važno čvrsto držim uz sebe i dok spavam, a novčanik držim unutar pantalona, kanapom vezan za donji veš ili drugi deo odeće.

Jedva da smo nekoliko sati proveli na brodu, kad su oko nas počela da se motaju deca, verovatno ne mnogo starija od desetak godina. Preslatki, osmehivali su se i spokojno igrali. Tek, u jednom trenutku dvoje dečaka uzeše torbe mojim saputnicima, u roku od sekunde ih baciše preko palube pravo u reku, a zatim skočiše za njima u rečne dubine! Prišao sam sa šokiranim žrtvama do ograde i u neverici posmatrao kako se sa plenom deca udaljavaju od broda. Paluba na kojoj se nalazimo izuzetno je visoka, verovatno visine drugog ili trećeg sprata. Skakanje u vodu sa ove visine nije za one sa slabim srcem. Jedan putnik je razmišljao da skoči za decom i svojim prtljagom, ali ga je mornar rukom zadržao, rečima: "Brod zbog tebe neće stati, a ako se nađeš u reci, prepušten si sebi, divljim zverima i roditeljima i prijateljima ove dečurlije." To je jedan od razloga što sa sobom nosim samo ono što mogu da poklonim lopovima. U mojoj torbi, privezanoj za stub, ne nalazi se bogzna šta: jedva nešto odeće, knjiga i rakije. Tako malo stvari nosim najviše zbog zalazaka sunca. To je jedini način da u njima nesmetano uživam čak i ako lopovi preturaju po mojoj torbi.

Sve što mi je potrebno su dve majice i dva duga šorca, od kojih jedan par imam na sebi, drugi u torbi. Kada mi se odeća koju nosim na sebi isprlja, na ruke je operem bilo u lavabou, bilo u potoku, reci, jezeru...

Moram priznati da higijena na putu nije baš sjajna. Najduži period nekupanja bio mi je 22 dana, a ukoliko uspem da se tuširam jednom nedeljno na ovakvim ekspedicijama, to smatram uspehom. Na brodu sam se okupao samo jedanput, i to kada je ljudski lila kiša. Izašao sam sa sapunom, sa još drugih putnika, na gornju palubu i neverovatan pljusak iskoristio da malo sa sebe sperem prljavštinu. Šljivovica kao resurs

U torbi uvek nosim nekoliko čokančića srpske rakije. Šljivovica se pokazala kao izuzetan resurs, i u džungli vredan zlata: vodič će se zbog nje daleko više potruditi, mrki kapetan ustupiti svoju kabinu, komšija u vreći pored podeliti sa mnom ručak, čak će rakija uspešno zameniti i F1P (fali ti još jedan papir) kod ljutitog graničara, koji će zbog čokanjčeta odmah zažmuriti na oba oka ako treba...

Najveći izazov je od lopova sačuvati rakiju. Srpska rakija čini čuda i znači više od novca. Nekoliko čokanjčića koje sam poneo sa sobom i poklanjao mornarima obezbedila su mi poštovanje i prijateljstva, pa čak i poneki luksuz...

Brodska kuhinja poznata je kao izvor različitih vrsta stomačnih bolesti. Poslužuju više vrsti bakterija nego što na meniju imaju različite hrane. Brazilski stomaci su na to navikli, a mogu se pohvaliti da je i moj stomak postao prilično rezistentan posle više od desetak trovanja širom sveta.

Svakoga dana na obali ugledamo i poneko naselje. Nekada je u pitanju samo nekoliko koliba, nekada nekoliko višespratnih zgrada u nizu koje kao da su nekom magijskom šalom prebačene iz Evrope usred džungle, a nekada su u pitanju pravi gradovi do kojih se jedino dolazi rekom. Brod povremeno u njih pristaje da svoj trbuh olakša za ponekog putnika namernika, ili da nekog novog u sebe primi. Da se približavamo nekom gradu, znam po signalu za mobilni telefon. Veći deo toka reke je bez signala; kako se približavamo naselju, polako se pojavljuje jedna crta, pa dve za signal, i posle nekoliko sati, iza neke okuke pojaviće se civilizacija. Uvek me obraduje kad ugledam antenu za kojekakve signale, pa i za signal mog mobilnog. Tako ću moći da umirim roditelje, da im kažem kako nekim čudom još uvek nisam opljačkan, mada amazonski insekti ne propuštaju da se na bilo koji način dokopaju moje srpske krvi.

Kurir/Viktor Lazić/Foto: Viktor Lazić