FILMSKA PRIČA SRBINA IZ AMERIKE: U Frankfurtu nas je čuvao Ljuba Zemunac, a u Holivudu mi se PRED OČIMA ukazalo ČUDO IZ BEOGRADA!

Putešestvija najlucidnijih obrta, uspeh i neuspeh, danonoćno traganje za smislom i besmislom…. Ukratko, to je spektakularna životna priča Zorana Pavlovića, koji je odrastao u Marinkovoj bari, a danas je u društvu svetskih zvezda.

Nikada iz glave ne može da zaboravi scenu koja mu je uvek pred očima. Tako je jednom prilikom, dok je sedeo sa svetskim igračima iz Holivuda u najprestižnijim ložama na dodeli Oskara video je odsjaj Mokrololuškog potoka… Onog koji će mu sjati u očima i danas kada gazi sedmu deceniju…

Počinje da svira u restoranima sa Novicom Zdravkovićem, u najčuvenijim restoranima Beograda.

Odlazi za Austriju sa Ljubomirom Đurovićem u jedno malo mesto Lustenau pored Bregenca. Gosti su bili gastarbajteri iz Austrije, Nemačke i Švajcarske pošto se mesto nalazilo na tromeđi.

– Bukvalno nismo znali šta ćemo sa parama… Šilinzi, marke, franci… To je neverovatno veliki restoran sa skoro dve hiljade mesta. Čudo. Svirali smo produženi vikend – četvrtak, petak, subotu i nedelju. Subotom su dolazili i muzičari gosti. Pamtim posebno Muharema Serbezovskog. S njim sam uzeo ozbiljne pare. Znam da sam od jednog meseca poslao mojima za Beograd 4 000 maraka. Bilo je jasno da od povratka u Srbiju nema ništa. Osetio sam velike pare kakve kući ne mogu da se prave ni u snu- kaže Zoran.

- Sve važno što je postojalo u to vreme prošao sam kao klinac. Sa Šabanom Šaulićem godinu dana sam svirao po Jugoslaviji. Orkestar: Veroljub Jovanovic violina, Rajko Budža harmonika, Janko Smederevac bubnjeve i ja gitaru. Tada je Šaban sa sobom vodio pevača Radeta Petrovića i jednu devojku, pevačicu koja nije imala nogu, lepo je pevala nikad više nisam čuo o njoj. Inače bukvalno po deset devojaka ga je svako veče jurilo da spavaju sa njim. U to vreme bio sam u nekoj vrsti veze sa Usnijom Redžepovom, upoznali smo se „kod Dese“ u General Ždanovoj, ona je tek bila početnik. Kažem u nekoj vrsti veze jer nismo ostvarili ono o čemu muškarci maštaju sa takvim lepoticama kakva je u mladosti bila Usnija. Ja sam bio mlađi od nje. Kasnije se zaljubila u Šeleta harmonikaša i udala se za njega. Nije bilo sreće ni sa Snežanom Đurišić, upoznali smo se kod menadžera Mumina, razmenili telefone do sastanka nije došlo mada je bilo neke hemija ali… Otišao sam za Nemačku, poslao me je moj dobar prijatelj Sloba Gvozdenović harmonikaš, kome sam rekao da treba da se vidim sa Snežanom. Kad sam se vratio ona se zabavljala sa njim, bio prevejan za žene i tad se zabavljao sa Verom Savić, poznatom pevačicom iz „Metropola“ – priča Zoran o svojoj fimskoj životnoj priči.

Njemu se posle nastupa sa Šabanom Šaulićem otvaraju vrata i mogao je da svira svuda.

- Hasan Dudić je tek došao u Beograd. Visio je svaki dan u "bermudskom trouglu". Bilo je to zlatno doba muzičara, družili smo se, menjali informacije o tezgama i koje nas devojke čekaju kad dodjemo na tezgu. Birao sam gde ću i s kim da sviram, „dr O“ u Ljubljani, „Mon Plizir“ u Umagu, u Baru, Podgorici... Vodim brata Dragana na prvu tezgu posle izlaska iz vojske u „Kosovki Božur“ u Prištini. Ali maštam za zapadom, velike su pare tamo- priča Zoran.
Odatle odlazi u Berlin…

– U Berlinu smo svirali kod Lenke i Ivice , posle harmonikaša Miće Uroševića i negove žene Sajke. Na početku je bilo lepo, novac, provodi, devojke, veliki grad Zapadni Berlin. Tada u jednom momentu dolazi i do zasićenja u poslu. Pada posao, padaju pazari, bakšiš… Kaže vlasnica Lenka restorana, hajde da promenimo nešto… Tvrdi da ima najboljeg pevača, najboljeg harmonikaša, najboljeg bubnjara, one Man show! Nemoguća misija. Ne postoji čovek koji je toliko talentovan. Ivica Brbljić, taj navodno najbolji u svemu punio je restorane, nije moglo da se udje. Pristali smo da smanjimo svoje zarade samo da vidimo to čudo. Iskreno, čovek me je oduševio. Svirao je bubnjeve kao solidan bubnjar, gitaru kao solidan gitarista, harmoniku kao solidan harmonikaš ali… pevao je bukvalno kao Safet Isović. Čovek ubija. Hrvat. A pevao je sve: srpsko, tursko, makedonsko… Sjajan tip. Nema mesta u kafani, sve puno žena, momak lep kao Apolon a odličan muzičar. Nisam mogao da verujem- priseća se Zoran.

On i brat zavoleli su Ivicu „bukvalno kao brata“. S njim kreće i nova pustolovina.

- Kad nam je svima dosadilo, Ivica kaže, ljudi idemo za Frankfurt kod Omera u Hekst, bolji uslovi i veći restoran, ovo više nije zanimljivo. Rečeno – učinjeno. Problem je bio što je trebalo da se na koji dan vratimo u Beograd, da rešimo papire. Naravno, nismo. Odlazimo pravo za Frankfurt i tamo počinje novo poglavlje. U Frankfurtu je glavni bio Ljuba Magaš (Ljuba Zemunac). Nikada se nismo družili, ali imali smo njegovu zaštitu. Svirali smo mu i bili kao beli medvedi. Sa njim je često bio i Ćenta i neki drugi žestoki momci iz te ekipe. Oni su davali basnoslovne bakšiše. To je neponovljivo vreme. Živeli smo kao zvezde a svirali smo samo nas trojica, moj brat Dragan i Ivica i ja - priča nam Zoran. Živelo se tada na visokoj nozi. Svi su imali svoju sobu u hotelu, a cena pesme je skočila duplo.

– Umesto pet, kod nas pesma deset maraka. Opšte ludilo. Subotom su dolazile zvezde iz tadašnje Juge- Lepa Lukić, Nedeljko Bilkić, Meho Puzić… Tako je jedne noći prvi put na binu stao Marinko Rokvić. To je bilo njegovo vatreno krštenje preko granice. Sećam se da ga je Lepa dovela i najavila kao ekstra talentovanog pevača. Inače, tada je u Frankfurtu živeo jedan od najvećih harmonikaša Jugoslavije Ljubomir Aranđelović Kemiš. On je tu i odrastao. Bio je čudo od deteta, znali smo tada da će da uspe. Apsolutni sluh. Genije - naglašava Zoran o legendarnom harmonikašu.
Zavoleo je život u Nemačkoj. Ponelo ga, što kaže narod. Mlad, lep čovek, puno para. Ali kako mu je nekom nevidljivom rukom zacrtano u jednoj noći mu se život menja.

- Jbg ja sam kockar u duši. Video sam čoveka koji fenomenalno igra bilijar, zvali su ga Avion, navukao me je da igramo u pare. Čovek je igrao jednom rukom. Jednom igra, drugu drži iza leđa. Odrao me je. Tu počinje moje ludilo, srpski inat, zovi kako hoćeš… Svaki slobodan trenutak provodio sam za bilijarskim stolom. Nema odmora, nema provoda, samo bilijar. Vežbao sam dok mogu da stojim. Sledeću partiju sam mu uzeo 200 maraka. Nije znao da sam vežbao a nastavio je svoju priču jednom rukom. Zeznuo se šta drugo da kažem - kaže kroz smeh Zoran.

Tih dana se u Frankfurtu pojavljuje se jedna od bivših devojaka Anđa iz Berlina koju i danas pamti.. Nikada nije saznao kako ga je pronašla.

- Donela mi je neke poklone, skupocenu garderobu, cipele, jakne… Malo sam bežao od nje. Bila je prosečna, imala je decu, bila je starija od mene, šta će mi to… Ona je u stvari radila za neku tursku mafiju, organizovala šanere itd. Problem nastaje onog momenta kada je došla nepozvana. Ja sam stalno napolju, istražujem grad, jurim devojke, kockam se, a ona sedi u hotelu i čeka me. Jedne od narednih noći dešava se sudbinska prekretnica. Ja sam došao u hotel kasno, ona je sedela sa mojim bratom Draganom. On počinje da mi drži predavanje kako da se ponašam prema njoj i slične gluposti. U toj raspravi ja sam joj slučajno, zaista slučajno stao cipelom na njeno stopalo. Devojka normalno vrisne, burazer skoči na mene a ja, umesto da spustim loptu opsujem brata u stilu „šta tebe boli šta ja radim sa mojom devojkom“. Roknuo me je pesnicom u glavu, a bio je talentovan bokser. Bacio me na pod iz udarca. Kako to već dalje ide, braća se potukla. Ali ozbiljno- bez dlake na jeziku priča nam svoju životu priču Zoran.

U toj tuči znao je i za bratovljevu slabu tačku.
– Znao sam da mu je kosa najslabija karika u lancu. Gubio je kosu i jedino čega se plašio, kupovao je razne lekove protiv opadanja kose. Uhvatio sam ga za kosu i oborio na zemlju. Anďa skoči i nekako nas razdvoji. On je bio jači od mene. Nisam imao izbora. Onako ljut i povređen krenem da izađem i, toga se sećam kao danas, dok sam navlačio čizme kažem mu… „Burazeru, ako nemaš devojku, nadji neku kurvu , nemoj na meni da se istresavaš. Tu je pukao. Sledeće čega se sećam je da sam u lokvi krvi i da mi iz usta ide krv. Unakazio me je. Tu je valjda u meni proradilo i ono ubilačko što sam nasledio od oca. Trebalo mi je par sekundi da se saberem i dohvatim nož. Spreman da ubijem. To je potpuno sužena svest. Bežao je po hotelu, ja sam ga jurio sa jasnom namerom da ga izbodem. Nekako se negde sakrio i sačekao me onako ludog, neopreznog, isprovociranog… E tek tu me je u unakazio. Tukao me je pesnicama, kolenom, nogama… Ubio je Boga u meni - priča Zoran.

Seća se dobro da je bio ponedeljak i da je u četvrtak sviramo u restoranu.
- Kad me je Omer gazda kafane, video kako izgledam pitao me je da li smo Dragan i ja stvarno braća. Gazda je musliman i dobro pamtim šta je tada rekao… Rekao je „ne mogu da verujem da ti je on brat, ovo ti ni Hrvat ne bi uradio“. Toliko me je prebio. Na dan svirke, ja sa jedne on sa druge strane bine. Meni za pojasom nož. Strah, nepoverenje, želja za osvetom, ne znam više šta- ne može da definiše svoja osećanja u tom trenkutku naš sagovornik.

A u međuvremenu, kaže „muke nikada ne idu same“.

– Lenka kod koje smo svirali u Berlinu prijvala je emigraciji, jer smo je napustili praktično nenajavljeno. Dok nas ne odjavi nije mogla da dovede drugu muziku. To automatski znači da imamo veoma kratak rok da napustimo Nemačku. Takva su pravila igre, surova i precizna. Iskakanja su nepoželjna. Vraćam se za Beograd, ali u čvrstom uverenju da sa bratom više nikada ništa neću da imam. Svirao sam bez njega. Roditelje je to jako ljutilo, bili besni, nesrećni… Nikada im nisam rekao kako me je brat isprebijao. Nisam cinkaroš, bilo mi je ispod časti. Otac je već imao dosta godina, svestan da nije bio ni preterano dobar otac, posebno ne dobar muž ali… Hteo sam nekako da ga zaštitim od saznanja o tome šta se dogodilo između mene i brata- kaže Zoran.

A onda kako to biva obično u životu vrata počinju sama da se otvaraju. Sjajne ponude za svirke u insotranstvu stižu sa svih strana.

- Jedna je da sa Vlastom Jelićem idem za Kuvajt, druga je Kanada me sećam se sa kim, treća Čikago sa Šabanom i ponuda od Đurovića za Njujork. Njujork je ispao dobitna kombinacija. Kroz dva meseca stiže mi karta. Naravno, sređujem papire i odlazim za Ameriku bez brata. Za harmonikaša sam hteo da povedem Zorana Ćirkovica a za pevača Aliju Dalipovića koji je bio u usponu. Inače je vrstan pevač o kome sam se ogrešio i ispalio sam ga povedem drugog mesto njega. Ipak on je kasnije dosao sa drugom kombinacijom ,Danas u Čikagu drži radio stanicu “ Romski Dukat“. Svi Srbi ga ovde znaju, od Njujorka do Los Anđelesa- priseća se Zoran.

Otac ga sa druge strane kune što na put za Ameriku ne vodi svog brata. Nije mogao da kaže ocu istinu.
– Na kraju je otac toliko insistirao da mi je jednostavno ukrao pasoš, sakrio ga. Ili da vodim brata Dragana ili ne idem ni ja. Teške odluke, životne a vremena nema. Na kraju pristajem. Zovem Njujork i kažem da dolazim sa drugim čovekom. Sve je odjednom suprotno od onoga što sam hteo. U Ameriku krećem sa čovekom kojeg ne mogu da vidim očima, sa svojim bratom. Plan mi je negde bio da kad stignemo u Ameriku nastavim sam, bez njega-nastavlja naš sagovornik o svojoj neverovantnoj životnoj priči.

Ali u Americi u to vreme ništa nije tako deficitarno- kao harmonikaši.
– Shvatam da mi je potreban. Veoma potreban. Čim smo stigli u Njujork, posle par sati , spavao sam sa gazdaricinom ćerkom Aidom. Poenta je u tome što je ona bila pred razvodom. Imala je 16 godina, hirovit karakter i bukvalno me je spopala. Odmah je rekla svojima da će se udati za mene. Dobijam auto, svakodnevno neke pare, zovu me „zete“… Ostajem u kući sa njima, burazera sele u neki stančić i moj se položaj odmah popravlja. Nisam sa bratom, što je neka vrsta prioriteta i imam sve što je potrebno za novi početak. Osvajanje Amerike može da počne- priča nam Zoran bez dlake na jeziku.

(Kurir.rs / ucentar.rs)