PRIJATELJU, U BEOGRADU NI SVETI PETAR NE BI IMAO ZA KAJGANU: Ljudi su preplatili parče hleba u centru grada!

Psotoje jefitinije i skuplje varijante kada je hrana u pitanju. Kada je centar grada u pitanju, ima svačeg.

Svakog dana oko 12 ista muka na poslu. Šta jedemo? To je onaj obrok, da prezalogajim do ručka, a doručak nisam imao. Dakle, i parče pice je oke. Nekada naručimo, nekada prošetamo.

Restoran u blizini firme, tek se otvorio, pogledamo meni, oooodlično! Ko je za prženice? Nas petoro želi pohovani hleb, pofezne ili kako god ih zovemo i jedan je za burger.

Seli, naručili, pijemo piće, čekamo prženice, najbolju utehu po ledenom kišnom danu u avgustu.

Čekanje se malko odužilo, kažu sada će. Mi imamo razumevanja, novi su.

I stižu. Veliki crni tanjiri, konobar ih donosi. Graja zamire, svi spremni da ih počistimo.

A onda tajac. Bukvalno, tajac.

Na velikom tanjiru parče hleba umočeno u jaja, presečeno na pola, ajvar sipan kašičicom za mešanje kafe, i kocka sira sečena čepom od piva. Sve konceptualno poređano po sredini, a okolo mrak praznog tanjira koji kao da vrišti “jadnici, nećete se najesti”.

Da se razumemo, niko od nas nije očekivao kilo sa ražnja, ali jedno parče hleba presečeno na pola je bio šamar zdravom razumu.

Oke, seli, nismo pitali, sutra pitamo pa naručimo dve. Dovoljno je da zavaramo glad... Ni ne komentarišemo, svako gleda u svoj tanjir, viljuškom i nožem secka zalogaje da čitav obrok traje duže.

Niko ni da zucne da smo baš matirani.

Zovemo za račun, konobar stiže, nasmešen, ostavlja papir na stolu, za koji se grabimo.

“Daj da vidimo u brojkama koliko smo ispali glupi”, viče koleginica, a onda opet tajac.

Mereno u brojkama, glupost nas je koštala čistih 350 dinara.

“350 dinara za parče leba”, viče kolega, neće da plati, ostatak kaže moramo, nismo pitali za cenu, pitali za velličinu porcije... Ali šta i da pitaš za prženice, ej prženice, nije da je prženica sa tartufima, o tartufima nekom drugom prilikom.

Gledamo se međusobno, zovemo konobara, on prilazi sa smeškom.

Keš smo već poređali, bakšiš ne.

Smej se prijatelju više nam ni sliku neš viđet.

Pita nas na odlasku da li je sve bilo ok?

“Prijatelju, ni sveti Petar ne bi imao za kajganu u Beogradu, a kamo li za prženice”, kaže koleginica i već na telefonu kuca recenziju: “ako želite da neko ispadne glup, pošaljite ga u ovaj restoran i kažite mu da obavezno naruči prženice”.

(Kurir.rs/BlicŽena)

Bonus video: