AKO SAM POZVAN DA BRANIM ISTINU, JA ĆU GOVORITI! Tako je govorio vladika Nikolaj: Zalud usta puna molitve, ako je srce prazno!

Nikolaj Velimirović je rođen na Tucindan (4. januar) 1881. godine u Leliću. Svetovno ime mu je Nikola, a imao je dva doktorata, iz oblasti filozofije i religije. Bio je bolešljiv, a jednom prilikom se zavetovao da će ako preživi da se zamonaši i da celog sebe stavi na službu Bogu, srpskoj crkvi i narodu.

Čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20. decembra 1909 godine prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime – Nikolaj.

Proglašen je svecem 2003. godine, odnosno postao je novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i filozof, takođe i govornik, pa zato nosi nadimak Novi Zlatousti. Posle veoma zanimljivog životnog puta, preminuo je 18. marta 1956. godine u Pensilvaniji

Njegovi posmrtni ostaci su preneseni iz Ameriike, tačnije Libertvila, 12. maja 1991. u manastir Lelić.

Ovo su neke od njegovih najpoznatijih izreka.

- Tri su glavne vrline: vera, nada i ljubav. Vera u Boga. Nada u večni život. Ljubav prema Stvoritelju i stvorenjima.

- Davanje je izraz onoga što smo.

- Ono čega se bezbožnik boji, ono će ga i snaći.

- Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu, ja ću govoriti.

- Vera nam treba da bi se mogli nadati, nada da bi mogli živeti, a ljubav da bi mogli kao kulturan narod živeti.

- Bog nije stvorio ljude za pogibiju, nego za spasenje. Ima li baštovana koji, sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? Jednu želju Bog ima: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate.

- Drži veru pošto-poto. I čekaj dok ljubav iz vere ne nikne. Izgubiš li ljubav, izgubio si mnogo, izgubiš li veru, izgubio si sve.

- Kad sam bio dečak verovao sam u Boga, ali sad ne moram da više verujem, jer znam da Bog postoji.

- Svako može biti prorok. Onome što zlo radi reci da će zlo proći, a onome koji dobro čini da će biti nagrađen, pa nećeš nikada pogrešiti, jer je to večni zakon prirode. Jer nikada u istoriji zlo nije ostalo nekažnjeno, niti dobro nenagrađeno.

- Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe!

- Od mnogih koji jure za bogaćenjem čućeš ovakvo opravdanje: „Kad se obogatim, moći ću činiti dobra dela!“ Ne veruj im, jer obmanjuju i tebe i sebe.

- Koje su dve zle stvari o kojima ljudi najradije razgovaraju? Tuđi greh i svoja pobeda.

- Zavidi li ko gubavome? Ne zavidi. Zašto onda poneko zavidi zlome, kad je zlo veća bolest od gube? Guba je bolest tela, a zlo je bolest duše.

- Zalud je bure od najskupljeg drveta, ako se u njemu drži ukislo vino.

- Zalud usta puna molitve ako je srce prazno.

- Što više slasti, to je manje slatko; što više gorčine, to je manje gorko.

- Lenjost je jedan od smrtnih grehova, jer umrtvljuje dušu u čoveku.

- Niko mi od ljudi ne može učiniti zlo ako u meni nema ranjivo mesto.

- Kao što se sveća od sveće pali, tako i dobro delo od dobrog dela.

- Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žene, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja — to vam je Sveta gora.

- Vera se naša kuša češće nego što se trska vetrovima ljulja. I kušanja su kao vetrovi; slabu ću veru iščupati, jaku još više ojačati. Kušanja su kao oganj u kome slama izgori, a zlato se očisti.

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: