TEŠKO PITANJE I JOŠ TEŽI ODGOVOR: Ima li za zlo u ljudima više krivaca ili se takvi rađaju?

Brutalno ubistvo novosadskog uličnog svirača Kristijana Kostića Blekija (61), koje je početkom februara potreslo javnost, i dalje nas puni užasom i nevericom. Ubica je mladić koji ima 21 godinu i njegovo lice ne može da se vidi u medijima. Nasmrt je išutirao u glavu i rebra zlosrećnog pevača. Toliki je bio njegov bes što Bleki nije uspeo da mu pruži više od samo 390 dinara, koje je zaradio pevajući, da ga je dečko ostavio u lokvi krvi.

Nije novo da se roditelji sve više susreću sa oblicima ponašanja svoje dece kojima ne znaju razlog. Mladog ubicu Žarka R. komšije opisuju kao "mirnog i finog dečka", ali je upravo taj "mirni i fini" dečko udarao nogom u glavu starijeg čoveka, nemoćnog da se brani. Nije mogao da prestane. Nije bio u afektu, ili mu je za suženje svesti bilo dovoljno malo, premalo...

Komentari građana ispod napisa u štampi su gotovo redom nemilosrdni. Novosađani su osetljivi na smrt pevača poznatog po svojoj velikodušnosti, teško praštaju i sa suzama i svećama su se oprostili od legende grada. Žarku i svi drugi žele sve najgore, dugogodišnju robiju i loše zatvorske dane, mnogi bi da mu presude bez suda, da zatru zlo, dok ne dobije zatvorsku kaznu, koje će možda brzo biti oslobođen zbog dobrog ponašanja... A svi znaju da to tako ne može, da takvog rešenja nema, da pravde nema i da je teško čak i društvu da uzme zakon u svoje ruke bez fer i poštenog suđenja. Žarko R. nije maloletan, odgovoran je za svoje postupke, ali ipak se radi o veoma mladom biću koje je usput zapušteno i ispušteno.

Mi se suočavamo s takođe nemilosrdnim pitanjem: Koliko stvarno poznajemo svoju decu?

Ono što uvek deluje bljutavo jeste to da su roditelji često u zabludi kada je njihovo potomstvo u pitanju. Koliko je samo onih koji o svojoj deci govore u superlativu, a ako i pomenu neku manu, ona je često opšteg tipa: tvrdoglavi, svojeglavi, lenji, vole da se izvlače, mnogo vremena provode uz kompjuter, infantilni su, prezaštićeni...

Sve je to samo površina, vrh ledenog brega. Takve osobine može da primeti i neutralni posmatrač. Od roditelja se očekuje mnogo više. Nebrojeni su primeri da prijatelji, rodbina i okolina o nekom detetu govore sasvim drugačije nego što je mišljenje roditelja. Dođe kao idealno opravdanje da je roditeljska ljubav slepa i da ne vidi ono što svi vide. Toga ima i uvek će ga biti. Važi za sve slojeve i klase, od nadničara do prebogatih, od nepismenih do akademika.

Poražavajuće je kad roditelji nikada ne zagrebu ono što je ispod površine svog deteta. Imaju tinejdžera koji je ćutljiv, ljubazan, na pitanja kako je u školi, kaže: "Dobro", na pitanje ima li problema, kaže: "Nema", na pitanje kako se slaže s drugovima, kaže: "Super"...

Takvi jednosložni odgovori, bez opisa i detalja, iako primereni godinama koje ne trpe da ih neko "davi", ne znače da roditelj treba da bude umiren i zadovoljan. Takav odnos spada u rutinu, kliše, otaljavanje nužnog suočavanja s najvažnijom istinom: ko to spava pod roditeljskim krovom? Zadovoljno ili nezadovoljno dete? Iskreno stvorenje ili lažov pod maskom? Mirno biće ili neko prepun potisnutog besa?

I roditelj sve ovo može da otkrije na dva načina: ako je pošten prema sebi, a onda i prema detetu.

Biti majka i otac najvažniji je i najteži posao na svetu. Nije čudo da najveći broj delinkvenata dolazi baš iz najrazvijenijih zemalja, gde se možda zarađuje, ali i mnogo radi. Ne mogu posao i zarada da budu preči od brige o deci, njihovom vaspitanju i "izvođenju na put". A često jesu. Škola uči, pomaže, ali ne može da utuvi u glavu šta je dobro, a šta zlo. Posebno je teško s decom nezgodnog karaktera, pa obično čujemo vapaje: "Ne znam šta ću s njim! Takav se rodio!"

Nekada su ih slali u vojsku da ih ona dovede u red, mlade ih ženili, slali na rad u inostranstvo, lišavali ih nasledstva, odricali se... Široka je paleta neuspešnih rešenja.

Najteže u roditeljskom poslu je svakodnevno razgovarati s decom, onda kada su u "ludim godinama", kada se za njih lepi sve najgore, kada su podložni da prihvate sve što se ne sme i ne treba. To je porodični "topli zec", kroz koji prolaze očevi i majke, sluđeni od udaraca koje im život nenadano priredi. Ali sve je lakše kad se dete otvori, samo ili na nagovor roditelja, na njihovo upornost, neodustajanje. Sve to traži vreme, snagu, živce, odricanje od lepših delova života. Posao je na drugom mestu, koji god da je u pitanju. Bolje je ne otići na posao i razgovarati s detetom u trenutku neke krize nego trpati problem pod tepih i čekati "pravi trenutak", koji mahom nikad i ne dođe. PRAVI TRENUTAK ZOVE SE: ODMAH!

Ako se mesecima, godinama prazne pluća i svet ruši nakon ovakvih razgovora u kojima se pobednik ne zna do kraja - ima nade da roditelj zaista upozna svoje dete. Mora da upozna one koje je doneo na ovaj svet. Kad ga pogledaju u oči, momentalno moraju da znaju da li se nešto s njim dešava. Njegove reči su maska, ali roditeljska ljubav je upravo način da demaskira te prazne fraze koje je lako progutati kako bi se olakšala savest. Najlakše je zapitati, dobiti nekakav odgovor i ne osvrnuti se.

Detetu mora da se objasni sve: zašto mu je porodica takva kakva je, zašto zauzima takvo mesto u društvu, zašto nema dovoljno para i koji je način da se zarade, da mu se na fin način kaže da li je lepo ili možda treba da poradi na tome, da se otkrije koliko je zavidno ili ljubomorno, zbog čega i kako to da prevaziđe. Milion je problema, a nijedan nije lak za rešavanje ni objašnjavanje.

I nije svaki roditelj dorastao ovom zadatku. Zato i postoji problem. Nesvesni svog neznanja, lažno umireni, spavaju u kući sa strancem koga vole najviše na svetu, a zauzvrat će dobiti stid, strah, tugu, zauvek okaljan obraz i potomka na robiji jer je nekome učinio zlo ili ga, ne daj bože, lišio života.

Nažalost, mnogi odu sa ovog sveta a da nikada nisu upoznali svoje dete niti poradili na tome da od njega naprave dobrog čoveka. Zato nam i jeste ovako, puna crna hronika njihove delinkvencije.

Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović

Bonus video: