VOJVODU PUTNIKA JEDNA STVAR BOLELA DO GROBA! Mnogo dao Srbiji, vojevao SLAVNE bitke, a na kraju ostavljen u podrumu ruske crkve

Kako su izgledali život i karijera slavnog vojskovođe i prvog vojvode među generalima

Sve što radi i preduzima čini sa najvećom voljom i trudom za razumevanje

U svojoj dvotomnoj knjizi o Putniku istoričar Savo Skoko navodi da njegov vojnički talenat zapazio Milojko Lešjanin, upravnik Atriljerijske škole, najviše vojne škole Kneževine Srbije u sedmoj deceniji XIX veka, u kojoj se sin kragujevačkog učitelja obreo posle završene osnovne škole i niže gimnazije u Kragujevcu i petog razreda više gimnazije u Beogradu, piše Nacionalna geografija.

"Budući oficir koji mnogo obećava i koji sve što radi i preduzima čini sa najvećom voljom i trudom za razumevanje", napisao je Lešjanin u karakteristici pitomca Putnika.

Oznake prvog čina, kaplara, Putnik je prišio kao šesnaetogodišnjak 1863. Naredne godine je unapređen u podnarednika, a 1865. u narednika. Po završteku Atriljerijske škole, koju je od 23 pitomaca završio kao osmi u rangu, proizveden je u čin potporučnika. Njegovo prvo postavljenje je bilo na mestu komandira voda poljske baterije. Međutim, ovu dužnost nije obavljao, već je kao dobar crtač radio u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog.

Prvo vatreno krštenje imao je u srpsko-turskom ratu 1876-1867. godine, a posle poraza srpske vojske od Bugara 1885. u dužnost mu je palo da reorganizuje do tada zanemarenu vojnu obaveštajnu službu. Na ovoj poziciji je ostao dve godine, pa je 1888. postavljen na mnogo odgovorniju funkciju – postao je načelnik Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U godinama koje su sledile, uz ovu funkciju je vršio i dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i profesora na Višoj vojnoj akademiji.

15 dana zatvora

Putnik je prezirao klimoglavce. Iako lojalan vladajućoj dinastiji, odbijao je da se ulaguje krunisanim glavama. Ta osobina će u jednom periodu presudno uticati na tok njegove karijere, piše MediaSfera.

Prvu kaznu iskusio je 1891. godine, kada je posle jednogodišnjeg rada na mestu načelnika štaba Divizije stajaće vojske postavljen za komandanta Topličke okružne vojske, koja još nije bila formirana. Naredbu o premeštaju potpisali su knez Milan i ministar vojske. Smatrajući to degradacijom, napisao je žalbu u kojoj je, po oceni ministra vojske, na račun kneza upotrebio "prejake izraze" i zbog toga je kažnjen sa 15 dana zatvora.

Imao je hrabrost i dostojanstvo da istom knezu kaže da neće ispuniti njegove želje ako se kose sa principima pravičnosti. Prema priči Putnikovih biografa, knez Milan je insistirao da jedan od ratnih heroja i njegov miljenik obavezno položi majorski ispit. Kao predsednik ispitne komisije Putnik je knezu odgovorio: "Položiće ako bude znao". Taj oficir je izašao na ispit, ali pošto nije za prelaznu ocenu savladao gradivo, Putnik ga je oborio.

Putnik nije bio servilan ni prema kralju Aleksandru Obrenoviću. Čak je odbijao da se druži sa familijom svoje žene koja bila u prisnim odnosima sa dinastijom. Takvo njegovo ponašanje Milan i Aleksandar su smatrali antidinastičkim, pa je posle nekoliko smena sa visokih dužnosti i premeštaja na niže položaje Putnik sam zatražio penziju u koju je otišao 1896. godine.

Karađorđevići ga vraćaju

Nakon majskog prevrata 1903. godine, tačnije tri dana nakon dolaska kralja Petra I Karađorđevića na srpski presto, Putnik je reaktiviran i odmah postavljen za načelnika Glavnog generalštaba.

Naglašavjući da je na ovu funkciju došao u vreme kada se srpska vojska našla na rubu haosa i anarhije, Savo Skoko u svojoj knjizi o slavnom srpskom vojskovođi piše: "Putnik je za nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz nje razoran uticaj untrašnjih međupartijskih trvenja, opremi je savremenim naoružanjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja, i specifičnim srpkim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira, uzdigne rezervno oficirski I podoficirski kadar svih rodova, prilagodi obuku trupa zahtevima vojne veštine, zamenjujući kasarnski dril praktičnom obukom trupa. Jednom rečju, da vojsku jedne zaostale seljačke zemlje osposobi da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama velikih sila".

Prvi vojvoda među generalima

Kada je posle završene Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu kralj Petar došao u Skoplje, odmah je potpisao ukaze o unapređenju viših oficira. Jednim od kraljevih ukaza general Radomir Putnik unapređen je u čin vojvode. Skoko piše da su neki vojni istoričari i neposredni učesnici Kumanovske bitke posle rata dovodili u pitanje Putnikove zasluge za pobedonosni ishod. Oni su tvrdili da je tom prilikom izostala rukovodeća uloga Vrhovne komande, da je bitku dobio "srpski opanak" i niže starešine, te izneli čitav niz zamerki na račun vojvode i Vrhovne komande.

Osvrćući se na ove kritike, general Petar Tomac je primetio: "Sigurno je samo da je tu vojsku koja je (Kumanovsku) bitku dobila organizovao vojvoda Putnik i tako je rasporedio da je težinom svoje nadmoći morala smrviti Turke, ma u kakvoj kombinaciji se oni pred nju postavili i ma šta uradili, i da su imali dvostruku jačinu".

Pod njegovim rukovodstvom srpska vojska je izvojevala pobedu i nad Bugarima u Drugom balkanskom ratu.

Iz banje u zarobljeništvo

Austrougarski ultimatum Srbiji Putnika je zatekao u banji u Glajhenbergu i on je na poziv srpske vlade odmah krenuo za Beograd. Međutim, njegov put je prekinut u Budimpšeti gde je bio izložen šikaniranju i uvredama i sa ćerkom koja ga je pratila zatvoren u oficirski dom kao "ratni zarobljenik". Ubrzo je pušten, a prema svedočenju jednog visokog srpskog oficira, to je učinjeno na intervenciju ruske, francuske i britanske diplomatije.

U svojoj knizi Skoko navodi reči austrougarskog generala Alfreda Krausa koji tvrdi da je Putnik oslobođen iz drugih razloga: "Vrhovni komandant srpske vojske Putnik lečio se u Glajhenbergu. Kada je objavljen rat Srbiji, Putnik se nalazio na povratku za Srbiju. U Budimpešti je bio zatvoren. Tada se pronela vest da je Putnik oslobođen. Ovaj neshvatljiva vest izazvala je u najširim krugovima Austrougarske monarhije najveće čuđenje. Sutradan je došao u ratnu školu načelnik Glavnog generalštaba Konrad. Ja sam izrazio svoje neraspoloženje zbog oslobađanja Putnika. Na to mi je načelnik Generalštaba odgovorio: Ja sam predložio caru oslobađanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik, nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj".

Koliko je bila pogrešna procena načelnika bečkog Generalštaba pokazaće sjajne pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari i tri neuspeha nemačkog feldmaršala Augusta fon Mekenzena da stegne obruč i uništi srpsku armiju.

Svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć

Teško bolestan Vojvoda Putnik je 25. novembra 1915. godine u Prizrenu izdao, kako će se ispostaviti kasnije, svoju poslednju naredbu: "S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim potrebama. Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika."

Posle toga Putnik je sasvim klonuo. Pošto nije mogao ni da hoda ni da jaše, vojnici su ga u specijalno izrađenoj nosiljci, u obliku vojničke stražare, preneli preko albanskih vrleti do Skadra.

Čuveni prijatelj srpskog naroda dr Arčibald Rajs je 1915. godine zapisao o Putniku: "Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć."

Pitao za platu, saznao za smenu

Tamo se 8. decembra obratio pismom regent Aleksandru Karađorđeviću i zatražio petomesečno odsustvo, novčanu pomoć od 25.000 dinara u zlatu i obezbeđenje puta, kao i odobrenje da ga prati njegov lični lekar. Istog dana kralj je udovoljio njegovoj molbi. "Tako se", navodi Skoko, "vojvoda Putnik rastao s vojskom u koju je ugradio svoju mladost, znanje, ogromnu energiju, ceo život".

Konačno 9. januara 1916. godine vojvoda Putnik stiže na Krf gde počinje njegov oporavak. Na ovom grčkom ostrvu je počeo da se opravlja, ali je bilo upadljivo da ga ni posle dolaska Vlade i Vrhovne komande na ovo grčko ostrvo niko ne posećuje. Ubrzo je saznao, istina na neobičan način, šta je po sredi. Kada mu je u februaru 1916. blagajnik Vrhovne komande doneo dve zaostale plate, vojvoda ga je više u šali pitao zašto mu nije isplatio i dodatak koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande. "Iznenađeni blaganik se brzo pribrao i objasnio Putniku da on više nije načelnik štaba Vrhovne komande, jer je na tu dužnost postavljen general Petar Bojović", navodi Skoko.

Koliko je takav odnos pogodio starog vojvodu svedoče njegove reču izgovorene pred smrt u prisustvu prijatelja i poznanika. "Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali, sve praštam i sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu, Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba".

U podrumu ruske crkve

Po savetu lekara vojvoda Putnik je preko Italije otišao nalečenje u Nicu, koja mu je priredila zvaničan doček i dala mu za smeštaj malu vilu. Odatle je od države zatražio novčanu pomoć za banjsko lečenje, uz napomenu da će vratiti po završetku rata. Nije poznato kakav je bio odgovor srpskih vlasti, jer je Putnik umro 17. maja 1917. godine. Zahvaljujući francuskoj državi i vlastima grada obavljen je pogreb kao što dolikuje tako velikom vojskovođi. Kovčeg nije položen u zemlju već je privremeno postavljen u kapelu na ruskom groblju kako bi se kada za to dođe vreme posmrtni ostaci lakše preneli u Srbiju.

Međutim kada je utihnulo oružje na bojištima Velikog rata, bilo je jasno da su vladajući krugovi, u kojoj je bilo dosta Putnikovih ratnih drugova i poznanika novostvorene države, zaboravili na slavnog vojskovođu. Nadležni organi nimalo se nisu obazirali na zahteve Putnikove porodice, apele ratnih veterana, kao ni na opomene i upozorenja francuskih vlasti, pa je kovčeg i dalje stajao u podrumu ruske crkve.

Javnost i preživeli ratnici su digli glas. "Politika" je, svojevremeno, citirala i reči dvojice francuskih generala koji su u našem poslanstvu u Parizu rekli: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi, Francuzi, sahranimo!". Tadašnji "Trgovački glasnik" se oglasio na istu temu i tekst ovako završio: "Sramota je ovo i žalost naša." Protestima se pridružio i Arčibald Rajs, konstatujući da "komandant srpske pobedničke vojske počiva daleko od otadžbine, zaboravljen od današnje frivolne i egoistične generacije".

Pod takvim pritiskom, konačno su početkom novembra 1926. vlasti prebacile u Beograd posmrtne ostake vojvode Putnika i još nekoliko srpskih visokih zvaničnika koji su umrli u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata. Putnikov kovčeg spušten je u raku na Novom groblju, a vojvodi je podignuta spomen-kapela na kojoj piše: "Vojvodi Putniku – zahvalna otadžbina".

(Kurir.rs/National Geographic Srbija)

Bonus video: