"OBOŽAVAJU DA JEDU LJUDSKE PRSTE, ISKOPALI MRTVOG DEDU DA GA UPOZNAM" Viktor iz Beograda o paklu koji je prošao u PLEMENU BATAK

Viktor Lazić je na putovanjima proveo 15 godina. Njegovim neverovatnim avanturama Srbija se već danima zanima, a on je sada ispričao detalje svojih avantura po Indoneziji.

- Junački sam pobegao. Ona se davno dogodila, 2007. na Sumatri. Mesec dana sam putovao po džungli i bio sam gost jedne porodice iz plemena Batak. Oni su nekada bili ljudožderi, ali da kažemo, ljudožderi sladokusci. Vrlo su birali koga će pojesti, voleli su kriminalce. Jeli su ljude isključivo koji ubiju nekoga, siluju ženu ili izdaju svoj narod - objašnjava Lazić.

U njihovoj religijskoj svesti, taj čovek koji je to uradio percipira se kao životinja. Tako da bi oni u tom slučaju jeli životinju, objašnjava.

- Ti ljudi su domaćini, sakupljali bi kosti tih ljudi i pravili bi knjige. Mi imamo u Beogradu jednu knjigu sa koricama koje su napravljene od ljudskih kostiju. Stranice su od palminog lišća. Ta knjiga je vezana za ovo moje nesrećno bekstvo sa venčanja. Vi kada sedite sa tom porodicom koja je nekada bila ljudožderska oni krenu da vam se otvaraju i počnu da pričaju neke stvari koje su čudne. Ja sam ubeđen da oni i dalje nešto od toga rade. Sa takvom strašću su mi opisivali da je najukusniji deo ljudskog tela prsti. Čak su mi opisivali i ukus - slatkih banana. Vi gledate i onda primetite da neko nema prst. Da li su oni to poklanjali jedan drugom, ja ne znam - priča Lazić za Blic.

Ističe da je komunikacija posebna tema, svako pleme ima svoj poseban dijalekat.

- Oni su od Holanđana, dok su bili njihova kolonija, naučili neke reči, i to prenose sa kolena na koleno. I čim vide stranca oni počnu da izgovaraju te reči, očekujući da ih svako zna. Dugo sam učio nemački, i te reči razumem. U džunglama Sumatre sam komunicirao i na holandsko-nemačkom - kaže Viktor Lazić.

Prisećajući se kako je pobegao iz plemena Batak, Viktor ističe da se potencijalnoj ceremoniji sopstvenog venčanja obradovao, jer nije imao pojma o čemu se radi.

- Rekao sam odlično, taman je prilika da ih slikam i tako. U tom plemenu je bio naučnik koji je proučavao ljudožderstvo. On mi je pomogao da pomognem. To je anegdotski zanimljivo, ali to je i tužna priča, kad pomislite šta se toj jadnoj devojci dogodilo. Moj odlazak je trajao 18 sati. Na kraju sam završio u susednom plemenu o kome ništa nisam znao i u kome vlada islam, i to islamski matrijarhat - kaže Lazić.

Muškarci se tamo gledaju kao niža bića

- Muškarci nemaju pravo svojine. Čak je i moja majica nije moja, već je vlasništvo moje žene. Oni su bili zbunjeni i kako sam ja došao uopšte bez žene. Muškarac je tu kao niže biće. Imao sam temperaturu, jako mi je bilo loše, bukvalno sam mislio da se neću živ vratiti u Srbiju. Oni su me odveli kod vrača, leče batinama. Uzme šibu, pa te istuče.Logika je da ste se razboleli jer je zao duh ušao u vaše telo. Dok je njemu udobno u vašem telu, on vas neće napustiti. Zato oni pokušavaju batinama da ga isteraju iz vas, ja ne znam na kraju šta je meni pomoglo. Lečio me je iz te knjige... Narod "Batak" ima svoje autohtono pismo. Čitao je iz te knjige koja je od ljudskih kostiju i palminog lišća. Dva dana sam sedeo ispred njegove kolibe i proanjao sam ga. Na kraju je prodao za 5 evra. Dva miliona knjiga imam. Dva muzeja su otvorena - kaže Lazić.

Upoznavanje sa piratima

- To su ljudi kao ljudi. Ja sam upoznao profesora biologije, koji je pirat u slobodno vreme. Oni upadnu na brod, uzmu malo džeparac, hranu, pokupe šta ima od dragocenosti i mirni su tri-četiri meseca. Mene su toliko puta odžeparili da ja više ništa sa sobom ne nosim - kaže Lazić.

Gost u kraljevskoj porodici na ostrvu Sulavesi

Lazić je ispričao još jednu zanimljivu anegdotu koja mu se dogodila na ostrvu Sulavesi, i koja spada u njegove, kako kaže, omiljene.

- Bio sam gost kraljevske porodice Sulavesi. Jedna princeza mi priđe i zamoli me da upoznam njenog dedu, jer on mnogo voli strance. I ja kažem, nema problema, idemo da upoznam dedu. Ujutru se skupio silan narod i sveštenici i porodica. Odvedu me na groblje, odvedu me do nekog groba, izvadiše mrtvog dedu. Deda urmo pre 20 godina. Oni su poznati po tome što vade mrtve iz grobova i povremeno pričaju, samo ja nisam bio spreman da zbog mene izvade mrtvog dedu da ja sa njim pričam. Ja krenem sa dedom na srpskom da pričam. Doveli su prevodioca da prevodi dedi. Ja sam sa dedom prošetao. Pričao sam o geopolitičkom stanju u svetu, to je bilo 2018. godine. Dedi sam se jako dopao. Ta porodica je posle poklonila puno iz svoje palate za naš Adligat - kaže Lazić.

(Kurir.rs/ Blic žena/ L. S)

Bonus video: