Knez Pavle Karađorđević rođen je 15. aprila 1893. godine u Sankt Peterburgu. Bio je jedino dete kneza Arsena Karađorđevića i princeze Aurore Pavlovne Demidov od San Donata. Arsen Karađorđević je bio sin kneza Aleksandra Karađorđevića, unuk slavnog Karađorđa.
Aurora Demidov je poticala iz stare, imućne porodice. Posle kratkog braka oni se 1895. razvode, a knez Pavle od 1896. živi kod svog strica, kneza Petra Karađorđevića u Ženevi. Nikada nije ostvario prisan odnos sa roditeljima (otac je večito bio zauzet ratovima a majka mu je umrla 1904. godine).
Petar Karađorđević postaje kralj
Godine 1903. dešava se preokret u životu desetogodišnjeg Pavla, a i Srbije – njegov stric Petar Karađorđević treba da bude proglašen za kralja Srbije posle ubistva kraljevskog para Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Dogodila se smena na prestolu, Karađorđevići se vraćaju na vlast. U to vreme Pavle gotovo ništa nije znao o suparništvu između dve porodice, pa je bio duboko uznemiren groznim ubistvima. Zadesio se u sobi u trenutku dolaska glasnika koji je javio Petru za ubistva, pa ga sećanje na to nije napustilo do kraja života. Pavle prekida školovanje i sa stricem Petrom odlazi u Beograd. Živeo je u kraljevskom dvoru.
Odlazak Pavla na studije u Oksford
Pavle je bio veoma osetljiv, voleo je poeziju, užasavao se svakog nasilja, dakle bio je sušta suprotnost svome ocu. Sa svojih 18 godina tečno je govorio ruski, francuski, srpski, a poznavao je i engleski i nemački jezik. Maturirao je u II beogradskoj gimnaziji 1912. godine i počeo je da se sprema za put u Englesku, pošto mu je želja bila da studira na Oksfordu. Odlučeno je da troškove studija snose po pola srpska vlada i Arsen Karađorđević, njegov otac. Na put je krenuo u rano leto 1912. godine da bi konačno 1913. započeo klasične studije na Oksfordu.
Kada je stigao u Oksford, osetio se slobodnim i bez stega, upoznao je drugove koji su imali slična interesovanja kao on, jednom rečju – uživao je. Dok njegove prijatelje evropska politika nije posebno interesovala, Pavle je stalno pratio događaje u Evropi i naravno na Balkanu. Balkanski ratovi bili su završeni, ali Srbija nije dugo provela u miru. Austro – Ugarska je konačno našla izgovor da napadne Srbiju i slomi je. Dvadeset osmog juna 1914. godine Gavrilo Princip, pripadnik udruženja „Mlada Bosna“, ubio je austro–ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu.
Prvi svetski rat
Mesec dana kasnije Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji. Ubrzo se Evropa podelila na blokove, s jedne strane su bile Nemačka, Austro-Ugarska i druge manje države, dok su sa druge strane bile Francuska, Velika Britanija, Rusija, a od 1915. i Italija. Pavle je znao da mora što pre da se vrati u Srbiju da pomogne svom narodu. Kada je stigao u Srbiju rat je već bio u punom zamahu. Kraljevska palata u Beogradu je bombardovana pa je Pavle izgubio sve svoje lične stvari. Povukao se sa srpskom vladom u Niš. Zadesila ih je velika epidemija tifusa, mnogo je ljudi stradalo. Pavlu je sve to jako teško padalo. Hrabri srpski vojnici su poveli veliku protivofanzivu i ušli u Beograd, Austrijanci su bili proterani.
U međuvremenu je objavljena Krfska deklaracija kojom se određuje kako će izgledati buduća država Srba, Hrvata i Slovenaca. Sva ova dešavanja ostavila su trajne posledice na zdravlje kneza Pavla. Do kraja života je stalno bio zabrinut za svoje zdravstveno stanje zbog neretkih pogoršanja. U septembru 1918. kraj rata na Balkanu se nazirao. General Franš d Epere sproveo je uspešnu ofanzivu i Srbija je oslobođena. Stvoreni su uslovi za nastanak nove države koja je proglašena 1. decembra 1918. godine i nazvana je „Kraljeviina Srba, Hrvata i Slovenaca“. Proglasio ju je regent Aleksandar Karađorđević, sin kralja Petra II, strica Pavla Karađorđevića.
Sada je knez Pavle mogao da nastavi školovanje pa se iste godine vraća u Oksford kako bi okončao svoje studije. Magistrira istoriju umetnosti. Kasnije će knezu Pavlu biti dodeljena diploma počasnog doktora Univerziteta u Oksfordu. Kao student delio je stan sa Majklom Bouz – Lajonom, sinom grofa od Stratmora i bratom buduće kraljice Elizabete II. Mnoge školske raspuste je provodio kod njih u Glansu u Škotskoj, u njihovom zamku u Hertforskoj grofoviji. Sprijateljio se sa mnogim ličnostima plave krvi.
Upoznavanje sa Olgom
Pavle je prvi put ugledao Olgu, svoju buduću suprugu, na balu koji je priredila ledi Zia Verner. Prema Olginim rečima, zaljubila se u njega na prvi pogled. Upoznali su se nekoliko dana kasnije, 10. jula 1922. Kneginja Olga (1903 - 1997) bila je najvišeg plemićkog roda, njena baka po ocu je bila sestra ruskog cara, a deda od danske kraljevske loze. Njena majka je bila velika ruska kneginja Jelena Romanov, unuka ruskog imperatora Aleksandra II Nikolajeviča Romanova, a otac danski i grčki princ Nikola. Pavle i Olga venčali su se 22. oktobra 1923. godine u Beogradu. Kum im je bio vojvoda od Jorka, budući britanski kralj Džordž VI. Kneginja Olga je rodila dva sina: kneza Aleksandra (1924 - 2016), kneza Nikolu (1928 – 1954) i kćerku kneginju Jelisavetu (1936).
Prvi sin Aleksandar rodio se u Londonu, u Ričmondu. Pavle je osećao veliku želju da se vrati u Srbiju i dobije neku zvaničnu dužnost, ali poziv od kralja nije dolazio. Uskoro su dobili poziv da se presele u kuću blizu Bleda, u današnjoj Sloveniji. Pavle i Olga bili su oduševljeni. Godine 1926. konačno su se preselili u svoju kuću u Sloveniji. Olga je ponovo zatrudnela, i po preporuci lekara porodila se 29. juna 1928. godine u Londonu. Rodila je sina kome su dali ime Nikola. Posle više od mesec dana vraćaju se u svoj dom kod Bleda. Pavle je još 1924. godine došao na ideju da osnuje muzej moderne umetnosti u Beogradu. Kada je dobio odobrenje od kralja, počeo je da prikuplja slike za muzej. Obratio se mogućim darodavcima, pa i samom kralju koji je muzeju poklonio neka savremena srpska dela. Sakupivši dovoljan broj slika, 1929. Pavle je osnovao je Muzej savremene umetnosti u Konaku kneginje Ljubice.
Živeći u Beogradu narednih godina, Pavle je bio u tesnoj vezi sa politikom. Odnosi u Kraljevini bili su zategnuti. Još od njenog nastanka, 1. decembra 1918, vodila se rasprava o obliku uređenja. Dok su Srbi težili centralizmu, Hrvati i Slovenci su tražili federaciju, plašeći se srpske prevlasti. Slovenci su popustili jer su bili daleko od Beograda, smatrali su da će daljina sačuvati njihovu posebnost. Međutim Hrvati su bili ekstremniji, postojale su dve struje: ekstremni separatisti na čelu sa Pavelićem i oni koji su želeli kompromis sa Srbima koje je predvodio Stjepan Radić, predsednik Hrvatske seljačke stranke.
Dvadeset osmog juna 1921. godine donet je „Vidovdanski ustav“ koji je bio izrazito centralistički, bez glasanja Hrvatske seljačke stranke. Situacija se pogoršala 1928. godine kada je u skupštini ubijen Pavle Radić i smrtno ranjen Stjepan Radić. Stjepana Radića je na mesto predsednika stranke zamenio Vlatko Maček.
Diktatura kralja Aleksandra
Posle ovog događaja kralj Aleksandar je raspustio parlament, ukinuo ustav i 6. januara 1929. godine proglasio diktaturu. Želeći da očuva mir i izbriše razlike među narodima, kralj 3. oktobra 1929. godine menja ime države u Kraljevina Jugoslavija. Ante Pavelić i neki hrvatski političari su pobegli iz zemlje i krenuli u stvaranje ustaškog pokreta. Diktatura je formalno završena kada je kralj narodu „darovao“ novi ustav (1931). Međutim, kralj je zadržao svu vlast u svojim rukama.
Pavle je bio veoma zabrinut stanjem u zemlji i nije se slagao sa kraljevom politikom. Želeo je da se uključi u državne poslove, ali je Aleksandar to odbio. Godine 1933. dolazi do vrhunca kada Aleksandar, koji se preselio u dvor na Dedinju, odlučuje da se Stari dvor u kojem su Pavle i Olga živeli skoro 10 godina pretvori u Narodni muzej. Time je kralj pokazao Pavlu da više nije potreban Jugoslaviji.
Pavle se sa porodicom vraća u kuću na Bohinju kod Bleda. Kralj se ubrzo pokajao pa su se odnosi sa Pavlom vratili u normalu. Aleksandar ga je pitao za savet u državnim pitanjima i cenio njegovo mišljenje, ali je istovremeno posmatrao njega i njegovu divnu ženu i decu kao nekoga ko je više „za reprezentaciju“ (zbog njegovog ugleda u inostranstvu) a manje za bilo šta drugo. Početkom septembra 1933. godine Pavle je imenovan za šefa svih muzeja u Jugoslaviji.
Italija i ustaše kao pretnja zemlji
Kraljevina SHS je od svog nastanka imala problema sa susedima oko granica. Mađarska je smatrala da joj je nepravedno oduzeta Vojvodina posle Prvog svetskog rata, Bugarska je bila nezadovoljna podelom Makedonije a Italija je pretendovala na ono što joj je obećano Londonskim ugovorom, ali što nije dobila. Albanija je težila stvaranju etnički čiste Velike Albanije pa je samim tim pretendovala na teritorije na jugu Kraljevine SHS gde su živeli Albanci.
Najistrajnija u rasaparčavanju Kraljevine SHS (od 1929. Kraljevina Jugoslavija) bila je Italija. Musolini je bio veoma zainteresovan za dalmatinsku obalu koja je bila strateški važna. Podržavao je hrvatske separatiste da bi ostvario ovaj naum. Na područiju Makedonije delovala je Unutrašnja revolucionarna makedonska organizacija (VMRO) – tajna teroristička organizacija koju je podržavala Bugarska i čiji je cilj po nekima bio nezavisnost Makedonije, dok drugi smatraju da joj je cilj bio prisajedinjenje ujedinjene Makedonije Bugarskoj (oblast Makedonija se Balkanskim ratovima podelila na Vardarsku, koja je pripala Srbiji, Pirinsku, koja je pripala Bugarskoj i Egejsku, koja je pripala Grčkoj).
Na prostoru Jugoslavije delovale su i ustaše, pripadnici klerofašističke i terorističke organizacije „Hrvatska revolucionarna organizacija“ koji su težili otcepljenju Hrvatske od Jugoslavije.
Mala Antanta
Kralj Aleksandar je želeo da granice svoje zemlje što pre obezbedi. Godine 1921. sa Rumunijom i Čehoslovačkom stvara Malu antantu da bi se suprotstavio eventualnom pokušaju Austrije i/ili Mađarske da vojnim napadom povrate teritorije koje je Austro-Ugarska ranije imala. Godine 1934. uspeva da okupi Grčku, Rumuniju i Tursku kako bi se sa Jugoslavijom stvorio Balkanski pakt koji je imao za cilj zaštitu granica svih članica pakta i uzajamno garantovanje bezbednosti. Aleksandar je čak posetio i Bugarsku koju je želeo da uključi u ovak pakt, međutim nije uspeo.
U periodu između dva pakta, kralj Aleksandar se usresredio na to da pronađe saveznika među velikim silama. Najpogodnija za to bila je Francuska. Godine 1934. francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu je počeo sa ostvarenjem novog plana o velikom savezu protiv Hitlera pa je zato želeo da na svoju stranu privuče Jugoslaviju i Italiju. Aleksandar je strahovao da bi Jugoslavija lako mogla da bude žrtvovana zarad italijanske podrške. Bartu je u junu 1934. posetio Beograd radi daljih razgovora sa Jugoslavijom, a Aleksandar je odlučio da uzvrati posetu u oktobru.
Atentat na kralja Aleksandra
Prilikom posete Francuskoj, u Marseju je izvršen atentat. Atentator, Vlado Černozemski, pripadnik VMRO - a, usmrtio je kralja Aleksandra sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro. Oko atentata su sarađivali ustaše i VMRO, a bile su umešane i pojedine strane sile, prvom redu Musolinijeva Italija koja je i podržavala ustaše, kao i Mađarska.
Pavle je osetio veliku bol kada mu je javljeno šta se desilo. Međutim ostao je pribran i odmah se odvezao u dvor. Pošto je na Aleksandra već dva puta izvršen pokušaj ubistva, tražio je od Pavla da bude spreman na sve. Rekao mu je da odmah ode u dvor na Dedinju ako mu se nešto desi, gde će u njegovom pisaćem stolu naći dva testamenta – jedan za predsednika vlade a drugi za njega. U testamentu je stajalo da Pavle treba da bude prvi regent (namesnik) a pored njega dvojica drugih – Perović (Hrvat) i Stanković (Srbin). Pavle je brzo i hladne glave preuzeo vlast.
Sahrana kralja Aleksandra bila je 14. oktobra a prisustvovali su gotovo svi članovi porodice kao i predstavnici velikih sila. Narod je plakao. Kralj je sahranjen na Oplencu u porodičnom mauzoleju. Iz dnevnika kneza Pavla može se videti da je tih prvih meseci posle preuzimanja namesničke dužnosti preživljavao teške dane. Bio je svestan da je i njegov život u opasnosti. Svom prijatelju u Engleskoj Arčiju Balfuru piše trećeg novembra i kaže mu: „Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam. ...Ako se meni nešto desi – a bilo bi čudo da se ne desi – molim te da se pobrineš za Olgu i decu.“
Ko je organizovao atentat?
Pavle je, osim o svojoj porodici, morao da brine i o drugim stvarima. Počele su da cure informacije o atentatu. Posle mnoštva podataka koje je dobio bio je siguran da iza atentata stoje Italija i Mađarska. Jugoslovenska vlada je odlučila da se obrati Savetu Društva naroda, međutim nije dobila podršku zapadnih sila koje nisu želele da se zameraju Italiji. Tenzija u Jugoslaviji je bila sve veća, narod je tražio rešenje.
Debata u Društvu naroda počela je 7. decembra, a desetog je Entoni Idn, tada britanski delegat u Društvu naroda, prodložio Savetu rezolucuju u kojoj je Mađarska verbalno osuđena zbog davanja utočišta ustašama i tolerisanja terorističkih logora. Italija uopšte nije spomenuta. U Jugoslaviji je, naravno, rezolucija odbačena sa ogorčenjem.
Početkom 1935. spajanjem Istorijsko – umetničkog i Muzeja savremene umetnosti, u Beogradu je u Starom dvoru počeo da radi Muzej kneza Pavla, najznačajnija institucija ove vrste u novijoj kulturnoj istoriji srpskog naroda.
Evropa ide ka ratu
Hrvatski terorizam je jačao, bombe su eksplodirale na javnim mestima, svuda je vladalo osećanje napetosti. Pavlova zabrinutost je sve više rasla, situacija je bila ozbiljna, ali vremenom su se strasti smirile. Dok se situacija u Jugoslaviji stabilizovala, ostatak Evrope je išao ka ratu. Fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj su ozbiljno pretili da ugroze mir, a Hitlerova moć je rasla. Nemačka je održavala dobre odnose sa Jugoslavijom, Gering ju je predstavljao na sahrani kralja Aleksandra, dok je Italija i dalje zauzimala agresivan stav prema Jugoslaviji.
Rođena je Jelisaveta
Kneginja Olga je treći put zatrudnela i 7. aprila 1936. rodila je ćerku kojoj su dali ime Jelisaveta. Kupili su i kuću, stari nemački zamak kod Kranja (Brdo). U to vreme imali su mnogo gostiju i prijatelja koji su posećivali Jugoslaviju – Olgini roditelji, Kentovi, Alfonsovi da bi avgusta 1936. došao i novi britanski kralj Edvard VIII u kraću posetu. Bile su preduzete velike mere obezbeđenja.
Tokom 1936. i 1937. Hitler je sve više jačao dok je Evropa ćutala i popuštala mu, a Pavle je sve više strahovao od približavanja Nemaca granicama Jugoslavije.
Godina 1938. bila je teška za Pavla i Olgu. Umrli su Olgin otac - grčki princ Nikola, rumunska kraljica Marija i knez Arsen Karađorđević, Pavlov otac. Rumunska kraljica je veoma volela Pavla, pa ga se setila i u testamentu. Takođe, Pavle je bio blizak i sa Olginim ocem koji je poslednjih 12 leta proveo na Bohinju sa njima. Pavla je najmanje pogodila smrt svog oca, kneza Arsena, koji je pod starost postao kockar i pijanica. Sahranjen je 23. oktobra u Topoli.
Nemačka je nastavila sa pritiscima na Jugoslaviju u ekonomskom pogledu. Nudili su da otkupljuju 50% jugoslovenskog izvoza i još neke povlastice, a zauzvarat bi Jugoslavija samo trebalo da otkupljuje više nemačkih proizvoda. Jugoslovenska vlada je ovu ponudu odbila jer bi u suprotnom zemlja postala potpuno zavisna od Nemačke. Pavle je tražio britansku pomoć ali oni su, kao i uvek, slabo reagovali. Pavle nije mogao još dugo da odlaže rešavanje ovog problema.
Predratno stanje
Tokom 1939. situacija u Evropi se komplikovala. Musolini je sedmog aprila otpočeo sa realizacijom plana za koji se pripremao dve godine – invazija na Albaniju. Jugoslavija je mogla samo da uloži protest, ništa više. Tražila je od Italije da poštuje granice, što je ona i obećala. Hitler je izdao tajno naređenje da se prvog septembra napadne Poljska čime će započeti rat koji je pretio da se proširi na čitavu Evropu. Pavle je bio očajan zbog stanja u zemlji i nameravao je da kada Petar dođe na vlast, on ode sa porodicom da živi u London. Za njega London je bio duhovni dom, tamo su mu bili prijatelji, najviše povernja imao je u Englesku. Ovo će ga, ispostaviće se, skupo koštati.
Pavle je posetio Italiju. Poseta je prošla dobro, video se sa Musolinijem i bio je zadovoljan jer na njega nije vršen veliki pritisak da preuzme čvrste političke obaveze. Italijani su predlagali pakt o nenapadanju, ali Pavle je uspeo da izbegne dogovor. Britanci su ovu posetu budno pratili strahujući da bi Jugoslavija mogla da pristupi silama Osovine. Pavle je znao da mora otići i u posetu Berlinu. Zvanična poseta Nemačkoj počela je prvog juna. Bila je to prva kraljevska poseta Berlinu od dolaska Hitlera na vlast pa je Hitler rešio da bude impresivna. Predviđeno je da poseta traje osam dana.
Pavle i Olga su dočekani kao pravi kraljevski par uz sve počasti. Održavane su vojne parade i prikazivan je veliki luksuz i raskoš da bi se gosti zadivili. Iza svega toga krila se politika, a Pavle je to znao. Hitler je Jugoslaviji nudio brojne povlastice a da ona zauzvrat izađe iz Društva naroda i da potpiše pakt protiv Kominterne. Pavle je sve ovo odbio.
Hitler je bio besan govoreći da se knez Pavle krije iza parlamenta. Kada se vratio u Jugoslaviju primio je telegram od kralja Džordža kojim ga je pozvao da dođe u London. Britanija kao da se na neki način takmičila sa Berlinom, pa je Pavlu uručen Orden podvezice. Dve nedelje posle povratka u Jugoslaviju, do Pavla je stigla vest da su Nemačka i SSSR potpisali pakt o nenapadanju. Napetost je rasla a Pavle je znao da je rat na pomolu.
Prvog septembra Nemačka je napala Poljsku a dva dana kasnije Britanija je objavila rat Nemačkoj. Jugoslavija na početku uspevala da se drži po strani jer je Hitler bio obuzet planovima za zapad. Međutim, to nije moglo da traje večno.
Rat u Evropi bukti
Rat u Evropi je buktao, Hitler je sve više širio svoju teritoriju, ali Pavlova glavna briga bila je Italija. Musolini je bio ljubomoran na nemačke uspehe i želeo je što pre da osvoji Dalmaciju, Hrvatsku i jadranska ostrva. Obnovio je kontakt i sa hrvatskim teroristom Pavelićem.
Da ga Hitler nije sprečavao, Musolini bi odavno napao Jugoslaviju. Preko špijuna u Italiji, Pavle je saznao da Italija uskoro priprema napad na Jugoslaviju. S druge strane, Hitler je posle osvajanja Danske, Norveške, Belgije, Holandije i Luksemburga krenuo u napad na Francusku. Četrnaestog juna 1940. Nemci su ušli u Pariz a 16. je na čelo nove kvinsliške vlade došao Anri Peten.
Jugoslavija priznaje SSSR
Musolini je najavio ulazak Italije u rat na strani Nemačke. Tada je bar privremeno bio zauzet na drugoj strani, pa je Jugoslavija imala vremena da razmisli o sledećem koraku. Pavle je znao da što pre mora vojsku da snadbe naoružanjem. Saveznici su odbili da mu pomognu, ostao je samo SSSR, a to je značilo veliki politički zaokret. Jugoslavija je posle 22. godine priznala Sovjetski savez. Ubrzo su uspostavljeni diplomatski odnosi i potpisan je trgovinski sporazum maja 1940. godine. Hitler je krenuo na leto 1940. da bombarduje Veliku Britaniju, što je bio preduslov za invaziju.
Nemačka se uopšte nije slagala sa novim odnosima između Jugoslavije i SSSR – a. Neslaganje je bilo posledica suparništva između Nemačke i Rusije. Obe zemlje su optuživale jedna drugu kako pokušavaju da steknu prednost na Balkanu nepoštenim sredstvima.
Neutralnost Jugoslavije
U septembru 1940. Italija i Japan su sa Nemačkom zaključile Trojni pakt. Oktobra iste godine Musolini je napao Grčku. Sada su sile Osovine skoro potpuno zaokružile Jugoslaviju. Pavle je, pošto nije mogao zvanično, odlučio da nezvanično pomogne Grčkoj. Jugoslavija je u novembru i decembru poslala grčkoj vojsci dosta naoružanja, hrane i konja. Zvanično, Jugoslavija je i dalje bila neutralna, što je Britanija i podržavala.
Ubrzo je Pavle smenio ministra vojske generala Nedića. Razlog je bio Nedićevo sporo reagovanje na italijansko „slučajno“ bombardovanje jednog grada na jugoslovenskoj teritoriji. Nedić je i predlagao da se jedan deo jugoslovenske teritorije ustupi Nemačkoj pa će zemlja biti pošteđena do kraja rata. Pavle se razbesneo i zatražio njegovu ostavku. Nedić je posle okupacije Jugoslavije postao predsednik marionetske vlade. Na mesto ministra vojske Pavle je postavio generala Pešića koji je bio antinemački raspoložen.
Pritisak na Jugoslaviju bio je sve veći jer se Nemačka spremala i za pohod na Rusiju, pa je što pre morala da osvoji Grčku, i zato je Hitleru bio neophodan pakt o nenapadanju sa Jugoslavijom. Pavlu je 1941. bilo jasno da se interesi Jugoslavije ni u jednoj tački ne ukrštaju sa interesima Britanije.
Pavle je obavešten da je Čerčil odlučio da sama neutralnost Jugoslavije nije dovoljna i ona mora da uđe u rat na strani saveznika, na novom balkanskom frontu. Bio je užasnut, smatrao je da se Čerčil veoma neodgovorno ponaša. Podrška Britanije i Francuske je uvek bila samo na rečima, dok je svaka druga bila izostavljena. Takva podrška Jugoslaviji nije koristila, pa je zato morala da se okrene Nemačkoj.
Britanija je sve vreme vršila pritisak na Jugoslaviju da uđe u rat, ali Pavle nije popuštao. Jugoslavija se našla između dve vatre – ući u rat na strani Saveznika ili pristupiti Trojnom paktu. Neutralnost više nije bila moguća.
Susret sa Hitlerom
Ubrzo je primio poziv od Hitlera da poseti Berhtesgaden, znao je da je sa odugovlačenjem gotovo i da mora da uradi ono što je najbolje za svoju zemlju. Četvrtog marta Pavle je tajno otputovao u Nemačku. Tamo je proveo pet časova sa Adolfom Hitlerom. Hitler je učinio sve što je mogao da uveri Pavla da potpiše Trojni pakt, dok je ovaj iznosio brojne razloge zašto je nemoguće da to učini. Kada bi to uradio, narod bi se pobunio jer bi to značilo savez sa zemljom (Italija) koja je odgovorna za ubistvo kralja Aleksandra. Hitler je taj prigovor odbacio. Hitler je popuštao gotovo u svakoj tački, ali je Pavle i dalje odbijao da potpiše pakt. Rekao je da mora da se konsultuje sa svojim kabinetom pa će zato biti potrebno više vremena.
Dva dana posle toga održana je sednica Krunskog saveta. Sednici su prisustvovali knez Pavle, namesnici Stanković i Perović, predsednik vlade Cvetković, ministar spoljnih poslova Cincar-Marković, ministar vojske Pešić, ministar dvora Antić, potpredsednik vlade Maček – Hrvat i Kulovec – Slovenac. S obzirom da su svi znali šta bi se desilo da Jugoslavija odbije Nemačku, jednoglasno je odlučeno da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu uz određene uslove – poštovaće se suverenitet i integritet Jugoslavije; od Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prelaz ili transport trupa kroz zemlju u toku trajanja rata; interes Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom reorganizacije Evrope.
Jugoslavija je ovim sporazumom faktički dobila neutralnost. Pavle je znao da je to najbolja odluka, jer bi u slučaju rata najviše stradali Srbi, Hrvati i Slovenci bi verovatno sklopili nagodbu sa Hitlerom, a nažalost baš to se i desilo.
Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu
Hitler se 19. marta složio da prihvati sve jugoslovenske uslove. Ponovo je održana sednica Krunskog saveta i sednica kabineta. Na sednici kabineta samo su se tri ministra izjasnila protiv potpisivanja pakta. Dali su ustavku u pokušaju da izazovu pad vlade. Pavle je ubedio jednog od njih da se vrati na položaj, a sutradan je Cvetković popunio dva upražnjena mesta. Britanci su i dalje preko s vojih diplomata vršili veliki pritisak na Pavla da ne prihvati pristupanje Trojnom paktu.
Cincar-Marković je u noći 23. marta 1941. obavestio nemačkog ambasadora da će Jugosloveni potpisati pristupanje Trojnom paktu. Sutradan su Cvetković i Cincar-Marković otputovali za Beč. Britanija se spremala da izvrši državni udar u Jugoslaviji, što se vidi iz razgovora Idna i britanskog ambasadora u Jugoslaviji Kembela. Idn je rekao Kembelu „da je ovlašćen u punoj meri da preduzme sve što smatra ispravnim kako bi se preduzele mere za promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara“. Rekao je da uspešan udar svakako treba da bude vojni udar. Britanija, u koju je Pavle toliko verovao, izdala je i njega i Jugoslaviju.
"Pitam se da, ipak, Volter Lipman nije u pravu kada govori o Neutralnim evropskim državama. Izgleda da samo on razume kako je lako preporučivati heroizam maloj bespomoćnoj zemlji čiji je sused veliki i jak siledžija i koliko se na kraju time malo dobija." - ovo je pismo koje je 8 godina kasnije, 1949, Pavle pisao Nernardu Bersensonu, i u ovom pismu je u dve rečenice rekao suštinu svega što se događalo u tom periodu.
Državni udar u Jugoslaviji (mart 1941)
Jugoslovenske jutarnje novine su 26. marta 1941. objavile vest da je zemlja potpisala Trojni pakt. S obzirom da nisu objavljene sve tačke ugovora, narod je pretpostavio da je vlada stupila u vojni savez sa Nemcima. U Beogradu su izbile demonstracije na ulicama i u školama, a strane radio stanice govorile su o mogućnosti nemačke intervencije.
Borivoj Mirković, general vazduhoplovstva u vojci Kraljevine Jugoslavije, isplanirao je državni udar. Blokirani su izlazni putevi Beograda a zatim su pučisti zauzeli radiostanicu šefa generalštaba kako bi sprečili komunikaciju između vlade i komandanta vojske. Ubrzo je ceo grad bio pod njihovom potpunom kontrolom a članovi vlade su odvedeni u pritvor.
Za novog predsednika vlade postavljen je general Dušan Simović. Da bi Simović mogao da uspostavi legitimitet sopstvenog položaja, morao je da dobije kraljevu pismenu saglasnost. Zaverenici su kralja Petra proglasili punoletnim jer je potpis bio potreban. Opkolili su sve dvorove, međutim nisu uspeli da dođu do Petra jer su ga i dalje čuvali vojnici lojalni namesništvu. Zato se ujutru 27. marta na radiju čuo glas mladog čoveka, navodno kralja, kako objavljuje da je svrgnuo namesništvo i sam preuzeo vlast.
Abdikacija
Pavlom je morao sa ostalim namesnicima da potpiše abdikaciju, da se spakuje sa porodicom i ode. Olga je bila očajna, napolju je izmanipulisan narod uzvikivao „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ Pavle je verovao da će im Engleska pomoći. U suzama su se pozdravljali s Petrom koji je čak želeo da krene s njima. Znali su da odlaze u izgnanstvo. Poneli su samo osnovne stvari, nije bilo vremena za pakovanje.
Za to vreme britanski radio je nekoliko puta emitovao da su pobegli u Nemačku (po sećanjima Olge Karađorđević). Kolima su otišli na železničku stanicu da bi vozom krenuli za Grčku. Na stanici su ih čekali Kembel i Šoun, prvi sekretar britanske ambasade u Kairu. Pavle je ovo shvatio kao znak prijateljstva koje pokazuju Britanci i bio je posebno dirnut i zahvalan. Da je mogao da vidi slavlje u britanskom poslanstvu tog jutra, video bi koliko greši.
Državni udar isplanirala britanska obaveštajna služba
Državni udar je, dakle, isplanirala britanska Služba za specijalne operacije (SOE). Njen glavni zadatak bio je organizovanje sabotaža i subverzija. Glavni rukovodilac službe bio je Hju Dolton, ministar ratne privrede. On je 28. marta 1941. poslao pismo predsedniku vlade Velike Britanije Vinstonu Čerčilu u kom je, između stalog, rekao „Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže.“
Služba je podmićivala mnoge srpske stranke, vršila britansku propagandu preko novina, uticala na ostavke tri ministra tokom glasanja o Trojnom paktu... Čak se razmišljalo i o dizanju voza u vazduh koji se vraćao iz Beča posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, a u kom su se nalazili Cvetković i Cincar-Marković. Međutim, od toga su odustali. Kada je državni udar izvršen, Čerčil je patetično izjavljivao da je Jugoslavija pronašla „svoju dušu“. Vlada Dušana Simovića je ubrzo priznata kao vlada Jugoslavije, a knez Pavle je postao izdajnik.
Izgnanstvo u Keniji
Iako je Pavle mislio da će iz Grčke otići u Englesku, Čerčil i Idn su imali drugačiji plan. Planirali su da Pavla sa porodicom pošalju u Kairo, a odatle u neku zabačenu afričku zemlju. Iako je grčki kralj Đorđe tražio da se Pavlu dozvoli da ostane u Grčkoj, Britanci to nisu prihvatili. Pavle je sa porodicom poslat u Kairo.
Tamo je saznao da su Nemci 6. aprila bombardovali Beograd. Hitler je odlučio da Jugoslaviju sravni sa zemljom iz osvete što su Srbi odbili sklopljeni sporazum. Dogodilo se ono čega se Pavle najviše plašio. Rat u Jugoslaviji trajao je dvanaest dana. Hrvati se nisu ni borili, a zauzvrat su dobili Nezavisnu Državu Hrvatsku na čijem čelu je bio poglavnik, ustaša Ante Pavelić koji je pokrenuo teror nad srpskim narodom koji je trajao pune 4 godine. Kao što je Pavle i predvideo, svi članovi Simovićeve vlade su se razbežali a kapitulacija je potpisana 17. aprila. Za to vreme Pavle je bio na putu za englesku koloniju Keniju. Britanci su odlučili da ga sa porodicom smeste u oronulu kuću, usred džungle, na obali jezera Naivaši.
Kada je Pavle sa porodicom stigao u Keniju 28. aprila, ser Henri Mur, guverner Kenije, primio je upozorenje da je knez Pavle politički zatvorenik kome je sloboda kretanja dozvoljena kao i svakom posetiocu kolonije i da ne može biti priman u guvernerovu palatu. Karađorđevići su smešteni u mesto Oserian koje se nalazilo duboko u provinciji, 120 kilometara od Najrobija. Kuća koja im je bila namenjena bila je u jako lošem stanju, nedostojna jedne kraljevske porodice. Dvojica britanskih tajnih agenata nalazila su se na stalnoj dužnosti pred kapijom, a guverner je postavio i majora Šarpa da kneza Pavla stalno drži pod prismotrom. Pavle je postao zatvorenik, porodica je bila potpuno izolovana, pisma koja su im stizala bila su otvarana.
Često su se razboljevali, a lekar i pošta su bili daleko. U Britaniji i na prostoru Jugoslavije se vodila beskrupulozna, negativna kampanja protiv Pavla, izmišljane su svakakve tvrdnje da bi se Pavle ocrnio, a Simović „oprao“ od neuspeha, s obzirom na to da je Jugoslavija brzo kapitulirala. Kralj Petar, njegova majka kraljica Marija i jugoslovenska vlada bili su u izbeglištvu u Londonu za to vreme.
Pavle je upao u depresiju i zdravstveno stanje bilo mu je sve lošije. Dane je provodio u postelji, jeo je malo, a razmišljao je čak i o samoubistvu. Krajem novembra 1942. Pavlov lekar je jako bio zabrinut za njegovo zdravlje, stanje mu je bilo sve lošije. U junu 1943, iako se Čerčil protivio, Pavlu je sa porodicom bilo dozvoljeno da se preseli u Južnu Afriku posle dve godine izgnanstva u Keniji.
Napuštanje Kenije
Jedanaestog juna 1943. godine Pavle i Olga zauvek su napustili Keniju. Preselili su se u Južnu Afriku, u Johanezburg. Pavle je polako počeo da se oporavlja, kako mentalno tako i fizički. Život u Johanezburgu bio je mnogo civilizovaniji, obilazio je galerije i muzeje, dopisivao se sa prijateljima. Međutim, 1946. opet je u Britaniji počela hajka na njega. U štampi je nazivan kvislingom, a neki su čak tražili da mu se sudi u Nirnbergu. I Josip Broz je poslao svog izaslanika u Nirnberg da traži od suda izručenje kneza Pavla. Sud je odbio taj zahtev.
Knez Pavle tada nije znao da ga je Državna komisija u Beogradu 17. septembra 1945. proglasila za „ratnog zločinca“. Očigledno je da je ovaj Titov zahtev bio smišljen u dosluhu sa Britanijom. U martu 1946. je Pavle čuo da je Tito uhvatio Dražu Mihailovića, a do 17. jula Draža je bio streljan. Za Pavla je Dražina smrt predstavljala tragediju. Ona je označila pobedu komunizma u Jugoslaviji.
Povratak u Evropu
Godine 1947. je sva njegova imovina u Jugoslaviji konfiskovana: dvorac „Brdo“ kod Kranja u Sloveniji, kuća u Beogradu i pokretna imovina koja je ostala u Belom dvoru. Nikada više nije video svoje slike, kolekcije porcelana... Muzej kneza Pavla komunisti su zatvorili i utopili u Narodni muzej. U februaru 1948. Pavle je počeo da razmišlja o povratku u Evropu, da bi u oktobru iste godine on, Olga i Jelisaveta dobili južnoafričke pasoše i vize za ulazak u Švajcarsku. Pred kraj meseca su stigli u Ženevu. Pavle je odmah počeo da obilazi izložbe, bio je srećan što je otišao iz Afrike.
Nije bio u baš najboljoj finansijskoj situaciji jer je morao da se leči pošto su mu jetra i krv bili dosta oštećeni usled malarije kojom je zaražen u Africi. Imao je uloženog kapitala koji je držao u Londonu i od koga je dobijao nešto prihoda u funtama, kao i nekoliko slika koje su bile rasturene po Evropi i Sjedinjenim Državama. Zbog skupog lečenja, razmišljao je da proda neke slike.
Maja 1949, kad je Jelisaveta bila u školi blizu Montrea u Švajcarskoj, a Nikola, koji je januara te godine diplomirao ekonomske nauke u Južnoj Africi, bio spreman da na jesen ide na koledž u Oksfordu, Pavle je počeo ozbiljno da razmišlja gde da se trajno nasele. Odabrao je Pariz. Uz pomoć Dragiše Cvetkovića, koji je već živeo u Parizu, knezu je uspelo da dobije odobrenje za boravak u Francuskoj. Dok je tražio kuću u Parizu, dosta se viđao sa kraljem Petrom, a ubrzo je i Nikola stigao iz Kejptauna.
Krajem 1950. Pavle je uspeo da proda svog „Kupidona“ za 26.000 švajcarskih franaka, pa je neposredna budućnost porodice postala manje nesigurna. Jelisaveta se nalazila u internatu u Engleskoj, a Nikola u Oksfordu. Aleksandar je planirao da, pošto napusti ratno vazduhoplovstvo, postane pilot u putničkom vazdušnom saobraćaju. Pavle to nije mogao ni da zamisli, i stalno je pokušavao da ga odgovori od toga.
Knez je bio prilično srećan u Francuskoj. Ali u Englesku još nije mogao da ide. Konačno se i to desilo 6. februara 1952. kada je umro njegov prijatelj, kralj Džordž VI. Tamo je ostao dve nedelje. U narednim godinama često je posećivao Britaniju i viđao se sa prijateljima, ali se nikada tamo nije nastanio. I dalje je postojao dobar deo javnosti u Britaniji koji je ostao prema njemu otvoreno neprijateljski raspoložen.
Gubitak sina
Godine 1954, 12. aprila desilo se za Karađorđeviće nešto strašno. U saobraćajnoj nesreći poginuo je Pavlov i Olgin mlađi sin Nikola. Ovo je za njih, kao i za Jelisavetu i Aleskandra, bio veliki udarac. Aleksandar je počeo da veruje da bi bilo bolje da je on poginuo. Jelisaveti je bilo potrebno nekoliko godina da prihvati bratovljevu smrt, a Pavle i Olga su se povukli iz javnosti.
U britanskoj javnosti pojavile su se ozbiljne sumnje da je smrt Nikole Karađorđevića bila zavera SOE i jugoslovenske UDB-e i da su njihovi pripadnici izvršili monstruozni zadatak. Nikola je sahranjen na groblju u Lozani. U vreme Nikoline smrti, Pavle je imao šezdeset jednu godinu. U narednim godinama Pavle je sa Olgom živeo mirno. Do kraja života je ostao zainteresovan za sve što je novo u umetnosti. U poslednjim godinama svog života često je poklanjao svoje slike galerijama i muzejima.
Smrt
Knez Pavle Karađorđević umro je u bolnici u Nijeu, u rano jutro 14. septembra 1976. godine. Olga je bila uz njega do poslednjeg trenutka, čula je kako je nekoliko puta jauknuo užasnut uspomenom na ubijene Obrenoviće 1903. godine. „I poslednji put u svom životu ona je uzela njegovu ruku da ga uteši i podrži – onako kako je to prestrašeni desetogodišnjak sigurno želeo da neko učini sedamdeset tri godine ranije." Pavle je sahranjen kraj Nikole, na groblju u Lozani. Kneginja Olga Karađorđević umrla je u dubokoj starosti u Parizu 1997. godine. Sahranjena je kraj Pavla, na groblju u Lozani.
U svojim uspomenama na kneza Pavla, juna 1980. godine, Kosta Popović je zapisao: Pita se kome da ostavi svoju zbirku slika. Nameravao je da je pokloni muzeju koji je bio osnovao u Beogradu, ali neće da je ostavlja komunistima. Možda će rešiti da ih zavešta Oksfordskom univerzitetu. Napunio je, kaže, 70 godina, a proteklo je pedeset otkad je u Oksfordu diplomirao. Na rastanku me je upitao da li osećam čežnju za zemljom. Odgovorio sam mu da je naročito osećam kad cvetaju jorgovani, jer nam je vrt u roditeljskom domu u Beogradu bio pun jorgovana. „A ja“, uzvratio mi je knez, „kad šetam pratolinskim vrtom, kad uzberem struk bosiljka, protrljam ga međ prste i pomirišem. Tad mi gotovo pođu suze na oči.“
Rehabilitacija
Posle trideset godina od smrti kneza Pavla, 14. septembra 2006. godine, u Sabornom hramu Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu služen je pomen knezu Pavlu, kneginji Olgi i knezu Nikoli. Pomenu je prisustvovao i naš patrijarh Pavle.
Jelisaveta Krađorđević je neumorno nastojala da skine ljagu sa imena svog oca i njegove nepravedne, istorijski netačne reputacije narodnog neprijatelja. Sedmog jula 2008. godine podnela je zahtev za rehabilitaciju svog oca Okružnom sudu u Beogradu. Godine 2011. konačno je bar delimično ispravljena nepravda naneta knezu Pavlu, kada je 28. novembra Viši sud u Beogradu doneo rešenje kojim se „usvaja zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića iz Beograda, pa se utvrđuje da je ništavna odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača F.br.3572 od 17.09.1945. godine, od dana njenog donošenja, kao i da su ništavne sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim.“
Kneginja Jelisaveta je podnela zahtev za prenos posmrtnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i kneza Nikole iz Lozane na Oplenac. Organizacioni odbor Vlade Republike Srbije za prenos posmrtnih ostataka porodice Karađorđević, kojim je predsedavao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, 21. septembra 2012. godine doneo je odluku da se na Oplencu u mauzoleju Karađorđevića sahrane Pavle, Olga i Nikola. Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su 28. septembra sa groblja u Lozani u Švajcarskoj, i preneti prvo u Beograd gde su kovčezi bili izloženi u Sabornoj crkvi 4. i 5. oktobra 2012. godine.
Liturgiju je služio patrijarh Irinej, koji je u svom obraćanju poručio da je posle sedam decenija „ispravljena istorijska nepravda prema knezu koji je bio veliki patriota“. Zatim su posmrtni ostaci Karađorđevića položeni u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu u subotu 6. oktobra 2012. godine uz najveće državne počasti.
Sahrani su prisustvovali samo članovi porodice Karađorđević, a ceremoniji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, članovi porodice Karađorđević, ministri u Vladi Republike Srbije, diplomate, predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve, kao i brojni građani.
(Kurir.rs/M.F.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
