MIHAILO JE BIO NAJOPASNIJI POTURICA: Za sultana BRUTALNO UBIJAO, ali je tvrdio da nije ZABORAVIO SRPSKO MLEKO KOJE GA JE OTHRANILO

Danas malo ko zna o kome se radi kada čuje ime Mihailo Latas, međutim svi su čuli za Omera-pašu Latasa, čuvenog zvaničnika Osmanskog carstvasrpskog porekla.

Omer-paša Latas, rođen kao Mihailo, a u mladosti poznat kao Mile i MićoLatas, rođen je 1806. godine u Janjoj Gori kod Plaškog u Lici, u tadašnjem Austrijskom carstvu. Njegov otac Sofronije bio je austrijski niži oficir u Vojnoj krajini, dok mu je stric bio sveštenik.

Od malih nogu Mićo je pokazivao darovitost, inteligenciju, izvanredno lepi rukopis, živahnost, veselost, ali takođe i bolešljivost. Istovremeno, zaljubio se u vojnu veštinu zbog čega je nakon jednogodišnjeg školovanja u Gospiću otišao u Zadar, gde je, na bazi položaja svoga oca, besplatno dobio mesto pitomca kadetske škole i čin kadet-narednika u očevoj Ogulinskoj pukovniji, piše Telegraf.

Da li bi danas bilo reči o Latasu da 1823, kada je imao svega 17 godina, nije došlo do porodične katastrofe? Naime, njegov otac, inače ozloglašeni kockar i ženskaroš, optužen je za potkradanje vojne blagajne. Odmah je raščinjen i otpušten iz vojske. Mihailo je pobegao u Osmansko carstvo, živeo je veoma teško, toliko da je jedva preživljavao. Sreća mu se osmehnula u Banjoj Luci gde mu je jedan turski trgovac ponudio posao, ali pod uslovom da pređe u islam. U Ferhadiji je, kada je imao 21 godinu, primio islam i uzeo ime Omer. Postoji priča da se poturčio da bi se rešio austrijske potere zbog dezerterstva.

Dve godine kasnije, Omer Latas stiže u Vidin gde počinje da radi kao sluga (hizmećar) tamošnjih turskih vojnika u gradskoj posadi. Ubrzo ga je primetio zapovednik tvrđave Ibrahim-paša, i dao mu posao učitelja crtanja da podučava njegovu decu. Ali, uvidevši da je u pitanju osoba vanserijskog talenta, predodređena za velike stvari, čovek čije se sposobnosti mogu upregnuti i za korist carstva iskoristiti puno bolje, šalje preporuke u Carigrad.

Dočekao ga je u Carigradu veliki vezir Husref-paša, kojem se veoma svideo. S tom preporukom postao je najpre nastavnik tehničkog crtanja u carigradskoj Visokoj vojnoj školi, a kasnije učitelj prestolonasljednika Abdul-Medžida i ubrzo (1838) pukovnik u carskoj vojsci. Turci su prepoznali njegov talenat i želeli da iskoriste iskustvo koje je stekao u suparničkoj, austrijskoj vojsci.

Izvesno vreme proveo je u Srbiji, idući ka Vidinu, o čemu svedoči Jovan Đ. Avakumović u svojim beleškama.

„Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju kao austrijski vojni begunac. Primljen sam vrlo dobro, dobio sam za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao svojom spremom i znanjem. Nu, posle tog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatražila da me Srbija izda Austriji... Kad me tako zatražila Austrija, knez Miloš pozvao me je u svoj dvor, u Kragujevac, i kazao mi: Sinko, ja ne mogu zbog tebe vojevati sa Austrijom, ali neću ni da te predam njoj jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgojen u duhu srpstva. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju i izvrše prelaz u Tursku. Idi tamo i primi se službe. Turska je oskudna u ljudima; po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko dogurati u turskoj službi...”

Latas je nakon unapređenja u majora mapirao Bugarsku i Dunavske kneževine (Vlašku i Moldaviju) što će mu kasnije biti od velike koristi, a takođe je bio pun ideja u pogledu reorganizacije armije. Sve to mu je otvorilo put da postane privatni učitelj prestolonaslednika Abdul-Medžida, i da tako uđe u osmansko visoko društvo u Istambulu.

Kada je na presto došao Abdul-Medžid, Omer Latas je postao paša. Odličan vojnik, Omer-paša se istakao 1840. godine u Siriji protiv sultanovih odmetnika, 1842. kod gušenja bune u Albaniji, 1845. ponovo u Siriji i 1846. u Kurdistanu, uvek u borbi s buntovnicima protiv centralne vlasti. Poslije tih uspeha, još vrlo mlad, imenovan je za mušira (maršala). Godine 1848/49. sa Rusima je izvršio okupaciju dunavskih kneževina Vlaške i Moldavije.

Na području Balkana Omer-paša je ostao zapamćen po slamanju otpora bosanskog begovata. 1850. sultan ga je poslao u njegove krajeve iz detinjstva da reši problem sa pobunom bosanskih i hercegovačkih begova koji se protive reformama. Poseban problem bio je s Ali-pašom Rizvanbegovićem koji je kao hercegovački vezir pokušao da se odmetne od centralne vlasti i uspostavi nasledno vezirstvo. Omer-paša je u krvi ugušio pobunu, likvidirao je preko 1.500 najuglednijih aga i begova, neke je zatvorio, a njih 400 poslao je okovane u Carigrad. Kažu da je od te njegove akcije nastala izreka: „I mirna Bosna“

Srpski nobelobac Ivo Andrić je, poznavajući mentalitet ljudi na Balkanu, u svom romanu „Omer-paša Latas“ opisao i drugo Latasovo lice: „Blag na reči, sladak i živahan, uvijao se oko običnih ljudi i promicao između njih. Bilo je očigledno da fizički uživa u svojoj nadmoćnoj igri, u onom što može da im kaže i, još više, u onom što neće da kaže, a što misli u sebi. Razgovarao je sa pojedincima, nasmejano, ljubazno, nekako rođački poverljivo. Uveravao ih je u carsku blagonaklonost kao i u svoju dobru volju.“ Za srpsku raju Omer-paša Latas je bio poturica, a nezadovoljni lokalni begovi i age za njega su govorili: „Eh, beli, nema na njemu za dram Turčina!“

Paša je imao priliku da osvoji Crnu Goru i vrati je defakto u sastav Osmanlijskog carstva (dejure je to bila), ali je na intervenciju Austrije i Rusije kojima se knjaz Danilo obratio za pomoć, to sprečeno 1853. godine. Po jednoj teoriji, Omer nije ni želeo da napada Crnu Goru upravo zbog svog srpskog porekla.

Kada je izbio Krimski rat (u jesen 1853), Omer-paša je imenovan za zapovednika turske vojske na dunavskoj liniji. Držao se vrlo dobro i dobio čin serdar-ekrema. Posle ruskog povlačenja sa Dunava, Latas je u Krimskom ratu sarađivao sa engleskim i francuskim saveznicima pri opsadi Sevastopolja, a posle i u borbama na Kavkazu. Od 1857. do 1859. godine Omer-paša Latas je proveo kao zapovednik u Mesopotamiji, gdje je ponovo gušio ustanke.

Godine 1862. ponovo je na Balkanu i ponovo ide na Crnu Goru kao vrhovni zapovednik vojske, a u vezi sa hercegovačkim ustankom Luke Vukalovića. Ovog puta osvaja Cetinje, ali Crnu Goru opet spasava intervencija velikih sila. Poslednja njegova misija bila je na Kritu, gde je 1867. ugušio grčki ustanak ali zbog očajnog stanja osmanske flote nije mogao da sprovede blokadu zbog čega se naredne godine povukao i otišao u penziju.

Preminuo je 1871. godine u Carigradu. Njegova kći Safeta Hanum udala se za poznatog generala Mustafu Dželaledin-pašu, inače poljskog poturicu (rođen je kao Konstantin Božencki) kojeg Turci smatraju za „oca modernog turskog patriotizma“, a koji je poginuo 1876. u borbama protiv Srba, a onda uz najveće počasti sahranjen u jednoj džamiji na severozapadu Albanije.

Jovan Avakumović je u svojim beleškama o Omer-paši Latasu dodao da je jednom prilikom on rekao „Ne gledajte me deco, kao tuđina, iako znate da sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpske osećaje. U turskoj vojsci, kao što znate, napredovao sam i doživeo slavu i gospodstvo kao retko ko. No, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda, i u svakoj prilici ostao sam Srbin i prijatelj srpstva."

"Samo moje srpsko srce i osećanje, rukovodilo me, te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam bio u prilici, kada sam na čeu silne turske vojske ušao u nju. Jer, s mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam što više napad na Crnu Goru, a u Carigrad sam slao izveštaje, kako nije vredno da slavna turska vojska uzalud gine za gole crnogorske stene i vrleti. Time sam dao vremena da se Rusi i Evropa zauzmu za Crnu Goru i spase je od tadašnje sigurne propasti i uništenja.

Isto tako, samo moje srpsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio i okovane teškim gvožđem i sindžirima, u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno, jer sam znao da time služim srpstvu kome i sam pripadam.

Srbija će zacelo jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca. Ako tada budem živ, radovaću se tome. Nu, jedan savet za taj slučaj, čujte još sada od mene. Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i manji deo, iskvareni muslimani-varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima. To su izdajice srpstva, koje Srbija mora držati strogo, ništa im ne popuštati, da ne bi pokvarili ostali muslimanski narod tamošnji.

Taj narod (obični bosanski muslimani), naprotiv, sasvim je drukčiji. On ne zna drugi jezik do srpski, on je i sad duhom Srbin. On će odmah biti dobar Srbin i sa vama, svojom braćom ići vrlo radom, mada ga od vas razdvaja muhamedanska vera. Dajući vam ovaj savet, to činim stoga što ću i u grob, u mojim grudima poneti srpsko srce, iako sam primio muhamedansku veru.

Meni je, pravo da vam kažem, vrlo prijatno, što sam ovako slučajno, istina, dobio priliku, da pred vama, srpskim mladim naraštajem, bratski otvorim svoje stare grudi i moje srce. Vi ćete, možda, vremenom zauzeti važna mesta u vašoj otadžbini, pa sam, govoreći vam ovako iskreno, rad da se vazda sećate ovih mojih reči i da imate pravilno mišljenje o Omer-paši, koji vam evo otvoreno kaže: da je i kao Gazi Omer-paša ostao — Srbin!

Taj isti srpski osećaj goni me da vam kažem još nešto. To će biti o knezu Mihailu. On je meni, istina, učinio nažao, što meni, Muširu i Gazi Omer-paši, nije hteo prvi da dođe na sastanak kad sam mu pre nekoliko godina najavio moj dolazak u beogradski grad i zamolio ga da se sastanemo i razgovaramo. Žalim i danas, jer mi je kao Srbinu time knez Mihailo oduzeo priliku, da s njim iskreno govorim, kao što sam hteo, o pitanjima i potrebama, od kojih bi srpstvo imalo koristi.

Kao što je poznato, knez Mihailo je bio stariji Mušir od mene, pa zato mi je bio poručio da ja dođem prvo k njemu na sastanak. Ali ja, iako mlađi Mušir od njega, pored sve moje želje da se sastanemo, nisam mogao prvi ići knezu, jer sam znao da bih time izazvao sumnju kod Turske, pa bi škodio baš onom koji me je bio i odredio na taj sastanak s knezom.

Da je to knez znao, držim, da bi smo se sastali. A, ovako kako je ispalo, i danas žalim što nisam imao prilike da pred knezom Mihailom, tim velikim Srbinom, otvorim moje srpske grudi i srce, što se nisam mogao sa njim razgovarati o našim srpskim potrebama, te da time i ja bar nešto prinesem na oltar srpstva, koje nisam napustio nikad, niti ću ga napustiti do groba.

Iako se nismo sastali, opet ću vam reći ovo — knez Mihailo je veliki čovek i mudar vladalac. Njegov autoritet i ugled u Evropi su veliki. On je sav predan ideji oslobođenja i ujedinjenja srpstva. Bogat je, troši mnogo novca na otadžbinu. Slušajte ga i radite što vam bude zapovedao. Njemu je namenjena velika uloga u sudbi srpskog naroda. Ako ga iskreno budete pomagali srpstvo će s njim ostvariti svoj ideal ujedinjenja svih Srba u jednu moćnu srpsku državu", preneo je Telegraf.

"Eto, gospodo, ovo su moji iskreni osjećaji i želja moga srpskoga srca. Kažite ovo u zgodnoj prilici vašim zemljacima. Moja je želja da Srbi uopšte znaju, da sam ja i kao Gazi Omer-paša, ostao dušom i srcem Srbin, da srpski osećam i srpstvu najvatrenije želim potpun uspjeh u ostvarenju njegovog narodnog ideala - da ujedini srpsku Kraljevinu, sve Srbe, koji su sad pod tuđinskom vlašću, ne samo pod Turskom, već i pod austrijskom. Sada, deco, zbogom! A još jednom vam ponavljam, učite što više vojne nauke, jer Srbija mora, možda i skoro, apelovati na vojno znanje svojih sinova...“, završio je Omer-paša Latas.

Bonus video: