Ruski psihijatar na najsuroviji način objasnio zašto ljudi ne prestaju da puše: "Njima fali jedna stvar u životu i to ih uništava“

Mihail Litvak, doktor, psihoterapeut i jedan od najpoznatijih međunarodnih stručnjaka u tekstu posvećenom strastvenim pušačima napisao je da samo onog trenutka kada neko postane srećan, može da se zauvek otarasi nikotinske zavisnosti.

Ljudi najčešće počnu da konzumiranu nikotin kada se suoče sa određenim problemima, oni koji nisu razvili svoje inherentne sposobnosti i nisu se ostvarili u svom omiljenom poslu. Puše i ljudi koji nisu uspeli u ljubavi, nisu dobili reciprocitet i sreću. Da bi čovek prestao da puši, mora da bude srećan. Ali obično samo retki pokušaju da prestanu i rade na sebi. Svi ostali svoje probleme nastavljaju da rešavaju problem s cigaretom u ustima. Vrlo je važno da pušači shvate opasnost svoje loše navike.

Pušenje je loša navika koja uništava zdravlje čoveka i njega samog, utiče na njegovo ponašanje, karakter i postupke. Svi su svesni opasnosti nikotina, koji uzrokuje nepopravljivu štetu zdravlju. Loša navika pušenja uništava kardiovaskularni sistem, jer utiče na visinu krvnog pritiska.

Žile kod pušača često se začepljuju, postupno se to događa sa žilama nogu, zatim ruku, što kasnije dovodi do njihove amputacije. Disajni sistem, naravno, ne pati ništa manje – stalni kašalj, koji se na kraju pretvara u hronični bronhitis, laringitis, a možda i rak.

Za druge telesne sisteme pušenje je takođe opasno i ima svoje nuspojave. Pušač može da razvije probleme s probavom, koji se kasnije pretvaraju u takve neprijatne bolesti kao što su čir i gastritis. Također pati i genitourinarni sistem, poremećaji u njegovom radu dovode do upala i poremećaja kod žena, to je cistitis, kod muškaraca prostatitis.

Pušenje je loša navika koja uništava zdravlje čoveka i njega samog, utiče na njegovo ponašanje, karakter i postupke. Pušenje se može poistovetiti s zavisnošću o narkoticima i drugim zavisnostima. Ako povučemo analogiju između pušenja i alkoholizma, videćemo koliko imaju zajedničkog. Pokušajmo ovu analogiju.

Krenimo od razloga za pojavu negativnih zavisnosti.

Ljudi obično piju kako bi se oslobodili nakupljene napetosti, smirili i opustili. Oni puše, uopšteno, iz istih razloga. Često možemo da posmatramo kako pušač u bilo kojoj mučnoj situaciji istrči da popuši cigaretu, nervozno je zapali i smiri se tek kad povuče nekoliko dimova.

Navika pijenja alkohola, kao i pušenje, razvija se postupno, zavisnošću i povećanjem doze korišćenih tvari. Osoba čak i ne primećuje kako sve češće počinje da pije ili puši. Kada osoba pije retko, mala količina alkohola može biti dovoljna da se opusti i opije.

Naviknuvši se, čovek se više ne opija ni od čaše vina. Da bi postigao željeni učinak, sada mu je potrebna boca, ili čak nekoliko. I s pušenjem je ista stvar: pušač početnik popuši nekoliko cigareta dnevno, nakon nekog vremena već mu nedostaje cigareta svakih pola sata ili sat.

Ako je osoba još uvek u početnoj fazi alkoholizma, ima prirodne reflekse. Kad je previše alkohola, javlja se mučnina. Kod pušenja događa se slična situacija, pušač početnik može nakašljati ako prejako udahne, čime se telo štiti od prevelike doze nikotina.

Ali svi ti obrambeni mehanizmi s vremenom prestaju da deluju ako osoba tvrdoglavo nastavi da pije ili puši. Osoba razvija akutnu zavisnost o konzumaciji alkohola ili nikotina. Uz fizičku zavisnost, odmah se pojavljuje psihička zavisnost. Alkoholičar i pušač osjećaju se neugodno ako su lišeni alkohola i cigareta. Alkoholičar se neće osećati srećno i neće imati samopouzdanje, neće moći da radi bez alkohola. Slično tome, pušač – bez cigarete neće moći da vodi nijedan važan razgovor niti da donese bilo kakvu odluku. Rad bez pauze za dim postaje nemoguć.

Svaka ozbiljna zavisnost počinje zabavom – na praznicima i zabavama puno se pije da bi se razveselili. Ali već zavisni ljudi piju – ne iz zabave, već zato što inače ne mogu normalno da žive. Bez alkohola se fizički i psihički užasno osećaju, razmišljaju samo kako da što pre dođu do čarobne tekućine i popiju je.

Možda sreli neke majstore koji ne mogu da započnu posao bez pića. Osećaju se nesigurno, nervozno, nema čvrstine u rukama, glava im ne misli dobro. Ali čim popiju čašicu-dve, sve ide nabolje, ruke im više ne drhte, postaju hitri i spremni za rad. Otprilike isto se događa i s pušačima – koliko često vidimo vozače koji ne ispuštaju cigarete iz ruku, građevinare s crtežima koji neprestano puše na gradilištu.

Naši filmovi su puni takvih slika, nažalost, odražavaju našu stvarnost. Neko će gledajući film početi oponašati heroje pušače, neko neće – to je svačiji izbor.

U trećoj fazi alkoholizma počinju ozbiljniji zdravstveni problemi – toksini uništavaju unutrašnje organe. Srce, jetra, krvne žile – počinju da propadaju.

Može li alkoholičar da se promeni?

Može, samo ako on to želi. Nemoguće je takve ljude naterati da se promene. Mnoge žene pokušavaju da promene svoje muževe koji su zavisnici od narkotika ili alkohola. Obično im u takvim slučajevima kažem da se ne nadaju promeni. To je nemoguće, jer su zavisnost o drogama i alkoholu bolesti koje vode u bolest, zatvor ili smrt.

Moja knjiga, sadrži naučne naznake o tome kako prepoznati alkoholičara kada je trezan. Alkoholne teme uvek se provlače u njegovom govoru, na primer: “Moramo se okoupiti, piti, razgovarati.” Ako provodimo psihološke eksperimente, na primer, uz pomoć crteža i tražimo da nacrtamo asocijacije za srećan praznik, tada će alkoholičar, naravno, nacrtati bocu votke.

Glavni problem psihologije alkoholičara krije se u njegovoj porodici i u njegovom detinjstvu.

Jedna žena mi je jednom napisala da je njen muž fin čovek, ali kad popije, postane čudovište. Na to sam joj odgovorio, tvoj muž jeste čudovište, ali kad se otrezni, izgleda kao normalna osoba. Više mi nije odgovorila. Ali moj savet je prihvatiti stvari onakvima kakve stvarno jesu.

Pušenje se ne čini tako strašnom navikom jer mnogi smatraju da ne utiče na samu ličnosti i njenu degradaciju. Naravno, može se raspravljati o tome. Svako od nas, budući da je u društvu, pokušava da se ne razmeće svojim nedostacima, već ih pažljivo kriju, ne fokusiraju se na njih. Ali pušači obično ne pokušavaju da sakriju svoju lošu naviku,naprotiv, često nastoje da nekoga uključe u svoje društvo, pozovu nekoga da izađe s njima na pušenje.

Svima je poznato koliko je dim cigareta štetan, ali to pušačima ne smeta i oni nastavljaju da puše u blizini nepušača.

Ne možete da se raspravljate s činjenicom da nikotin ne uzrokuje brze i očigledne posledice i kolaps unutrašnjih organa. Ali opasnost od nikotina je u tome što se pušač postupno navikne na njegov blagi sedativni učinak koji deluje na nervni sistem. Nakon nekog vremena čovek poželi nešto jače.

Ko počinje da puši?

Često ljudi počinju sa pušenjem kada se pojave problemi. To su oni koji nisu razvili svoje inherentne sposobnosti i nisu se ostvarili u svom omiljenom poslu. Takvi ljudi čak mogu biti uspešni, ali ne u području o kojem su oduvek sanjali.

Shvataju da nisu postali ono što su mogli, osećaju nezadovoljstvo. 

Puše i ljudi koji nisu uspeli u ljubavi, nisu dobili reciprocitet i sreću.

Ako razmotrimo uzroke pušenja s psihološkog stanovišta, onda su pušači često osobe nezrele seksualnosti. To znači da je od četiri faze koje je Frojd dobro opisao, čovek stao u svom razvoju na prvoj oralnoj fazi.

Da bi čovek prestao da puši, mora da postane srećan. Ali obično samo retki pokušaju da preastanu da rade na sebi. Svi ostali svoje probleme nastavljaju da rešavaju s cigaretom u ustima.

Naravno, jednog dana će razmisliti o tome i možda čak pokušati da prestanu, ali može biti prekasno, njihovo zdravlje će već biti izgubljeno. Stoga je vrlo važno da pušači shvate opasnost svoje loše navike i da se požele probuditi iz dugog nervoznog sna.

(Kurrir.rs/Nova/I.M.)