Jovanka Broz umrla je u bedi i siromaštvu, a na kraju je imala samo jednu želju: Cela bivša Jugoslavija pričala o simbolici koju je izabrala

Jovanka Broz, koja je umrla 2013. godine, ispraćena je na večni počinak uz tužne i svečane tonove italijanske pesme "Bela ćao". Titova udovica poželela je da baš ovu pesmu puste kada se od nje budu opraštali.

“Bela ćao” je pesma italijanskih partizana iz vremena Drugog svetskog rata, zato izbor Titove udovice ne bi trebalo nikako da bude čudan, jer je važila za jednog od najhrabrijih boraca partizanskih jedinica!

Žarko Jokanović, koji je napisao i knjigu o Jovanki "Moj život, moja istina", osvrnuo se na njen odabir.

- I dok su je iz grobnice života spuštali u novi dom nezaborava, muzika iz pesme italijanskih partizana, pesme koja je postala simbol otpora, pratila je na tom poslednjem putu. Pesma je nastala šezdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Jovanka imala nepunih 40 godina, a njen autor do danas je ostao nepoznat. Pevali su je svi anarhistički, komunistički i socijalistički borci, kao i čitav levičarski antifašistički pokret otpora u Italiji - napisao je Jokanović.

“Bela ćao” bila je “himna” partizana, ali je širom sveta vrlo brzo prepoznata kao simbol borbe protiv nepravde ili kako su je mnogi opisali “pesma slobode duha, želje za sveopštom slobodom”.

Stihovi pesma Bela ćao:

Zbogom lepotice
I jednog dana, kad se probudih
i okupator beše tu,
u partizane, ja moram poći
i tamo naći topli dom.

I ako umrem, kao partizan,
ti iskopaj meni grob,
Sahrani me gore, u planinama,
ispod senke divnog cveta.
I svi oni ljudi, koji tu prođu,
reći će kakav divan cvet.

I ovo je cvet partizana,
koji je umro za slobodu.
O bela ćao, bela ćao, ćao, ćao…
Zbogom, lepotice!

I ovo je cvet partizana,
koji je umro za slobodu.
O bela ćao, bela ćao, ćao, ćao…
Zbogom, lepotice!

Borba za slobodu

Jovanka Broz do kraja je ostala dama, ponosna i prkosna. O svojoj mučnoj borbi kroz život nije htela da govori ni u poslednjim danima. Nakon Titove smrti, kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.

Ostavljena je da živi u staroj i zapuštenoj “vili” na Dedinju, u kojoj je krov prokišnjavao, a grejanja nikada nije bilo.

O tome koliko je bila izopštena iz društva nakon Titove smrti govori i činjenica da partijski funkcioneri nisu hteli da joj dozvole da prisustvuje njegovoj sahrani.Odluku su promenili na zahtev Indire Gandi.

(Kurir.rs/I.M.)