"Ulice su puste, gledali su me šokirano jer šetam" Posetila je 50 zemalja, a u najbogatiju se nikada neće vratiti "Ovo je pustinjsko more nebodera"

Novinarka Alis Marfi (31) je dosad posetila 50 od 195 trenutno priznatih zemalja. Kaže da je videla neverovatna mesta, od Uzbekistana do Australije, ali u jednu bogatu azijsku zemlju ne želi da se vraća. Njena iskustva preneo je Metro.

Koštao je moje roditelje današnjih 30 funti, ali taj globus je izazvao strast prema putovanjima koja će obogatiti moj život na načine koje novac ne može da kupi. Pre nego što sam naučila da spelujem mnoga od njihovih imena, obećala sam sebi da ću posetiti svaku zemlju na svetu.

Nisam pobedila na lotou u međuvremenu. I tako, uzimajući u obzir budžetska ograničenja i tek sam napunila 31, moj broj trenutnih poseta je 50 od 195 zemalja koje su trenutno priznate. Moja zavisnost od istraživanja odvela me u izuzetna mesta, od mozaika džamija u Uzbekistanu sa tirkiznim kupolama do crvenog centra Australije. Tokom ovog puta, postoji samo jedna zemlja kojoj ne želim da se vratim: Katar.

Zašto se nikada neću vratiti u Katar

Tišina je bila prvi znak da Doha nije moj tip grada. Odnosno, posebna vrsta tišine koja visi u vazduhu puste ulice. Duž širokih bulevara glavnog grada ovog zalivskog emirata prostiru se redovi luksuznih automobila, prilagođenih Rols-Rojsa i trešnjevocrvenih Maseratija koji sijaju pod arapskim suncem. Ali pored njih, trotoari su prazni, jer niko ne hoda po ulicama Katara.

Osim nas, to jest, mog mog dečka koji ima 1,95 metara i potiče iz Devona i mene, koji smo privukli poglede pune neverice kroz zatamljena stakla automobila dok smo se šetali uz temperaturu od +30°C početkom leta. Hodanje u Dohi dešava se samo u tržnim centrima i hotelima, gde sam pitala konobara da li neko ikada izlazi na šetnju. "Ako možeš da voziš, zašto bi pešačio?" odgovorio je.

Nisam mogla da se otmem utisku da ova kultura koja je usmerena na vožnju čini grad, koji je estetski impresivan, da izgleda klinasto, kao pustinjsko more nebodera sa malo života oko njih. Jedini ljudi na ulicama su radnici na gradilištima, čije su glave pokrivene tkaninom kako bi se zaštitili od sunca.

Isto toliko pusta kao i trotoari Dohe je i luka grada, gde redovi dugih turističkih brodova naručenih za Svetsko prvenstvo 2022. godine stoje neiskorišćeni. Katarovo domaćinstvo turnira bilo je kontroverzno, sa kritičarima koji su ukazivali na navodna kršenja ljudskih i LGBTQ+ prava u zemlji. Usamljeni vodič nas je pitao da li želimo da pređemo vodu, pokazujući ka praznom brodu dovoljno velikom da stane barem tri desetine ljudi.

Scena je bila slična distopiji i u "Souq Waqif", tradicionalnoj pijaci koja se smatra jednom od glavnih atrakcija Dohi, u kojoj sam jedva čekala da šopingujem. Kaže se da datira iz 19. veka, ali su njeni kamen-temeljci modernizovani do te mere da deluju kao sterilna vrsta Diznilenda. U poređenju sa živopisnim bazarima Jerusalima i Marakeša, jednostavno deluje pomalo bezdušno.

Katarova "druga" prestonica

Neimpresionirani Dohom, uzeli smo taksi i otišli 20 km severno do Lusaila, drugog po veličini katarskog grada izgrađenog na osvojenoj zemlji koja se proteže duž Persijskog zaliva.

Zgrada od 300.000 kvadratnih metara, koja je gradena pet godina, domaćin je par luksuznih hotela, Fairmont i Raffles. Opažanje bogatstva je zapanjujuće, sa pločama od 18-karatnog zlata utisnutim u zidove i najvećim lusterom na svetu – visokim 56 metara – koji blista iznad vas.

Ako tražite da budete zadivljeni, ovo je pravo mesto. Ali mi smo se vratili u naše daleko skromnije smeštaje, pitajući se kakav je život u Kataru iza glamura.

Neplaniran dolazak

Zatekli smo se u Kataru slučajno, nakon što nas je propušteni let ostavio da budemo zaglavljeni tamo na 24 sata. Volim Bliski istok više od bilo koje druge regije na svetu, pa sam bila uzbuđena, željna da iskusim novu zemlju bez plana. I nema sumnje da su neke stvari od onoga što smo videli zaista bile veličanstvene.

Dohin krunski dragulj mora biti njen Muzej islamske umetnosti, spektakularna bela građevina koja čuva izuzetnu kolekciju dragulja i artefakata iz celog islamskog sveta.

Otvoren 2008. godine, sama zgrada je arhitektonsko čudo, dizajnirano od strane preminulog kineskog arhitekte I.M. Peija, koji je izašao iz penzije za ovaj zadatak. Mnogo sati bi moglo biti provedeno u muzeju, ali izvan njegovih zidova, Doha me ostavila hladnom.

Možda mi je bilo potrebno više vremena nego što smo imali, dovoljno da se pridružim vožnji vozilom za pustinje "dune buggy", ili da ručam sa katarskom porodicom kako bih videla svet kroz oči lokalnih ljudi. Metro je kontaktirao Visit Qatar za komentar o tome šta smo možda propustili, ali nisu odgovorili.

Zemlje u koje ću uvek ponovo otići

Svet je ogroman, i još uvek sam na misiji da sve obiđem. Ali neke zemlje imaju toliko toga da ponude, da bi jedan poset bio nedovoljan.

Gradovi su toliko blizu da je gotovo nemoguće reći gde jedan završava, a drugi počinje, sve dok ne stignete do Katara Tower-a, impozantne zgrade u obliku ukrštenih šamita (katarskih mačeva) — nacionalnog grba zemlje.

Italija, od planina i jezera na severu do ostrva i drevne istorije na jugu, zaslužuje više putovanja nego što mogu da priuštim.

Australija, Kanada i Novi Zeland imaju pejzaže koje bi mogla da istražujem decenijama. Uzbekistan i Filipini dom su nekih od najljubaznijih ljudi koje sam ikada srela.

Svaka zemlja, naravno, ima jedinstvene priče i tradicije. Katar nije izuzetak, i sigurna sam da bi mnogi drugi uživali u njemu. Ali, kada imate (možda malo verovatnu) ambiciju da posetite svih 195 zemalja koje svet nudi, morate da postavite granicu. Sledeća destinacija za mene? Litvanija, kojoj moj globus kaže da ima glavni grad zvan Vilnjus, koji treba da istražim.

Putovanje kroz 50 zemalja naučilo me neprocenjivu lekciju: divni ljudi postoje svuda gde god da odeš.

(Kurir.rs/ Metro/ M.F.)

Putovanje avionom: