Zvali su ga Srbožder: Majka mu bila Srpkinja, pisao je hvalospeve o našem narodu, a onda promenio ploču i zabranio sopstvenu knjigu o našoj istoriji

Srpski glumac Vladimir Gvojić dao je lik kontroverznom austrougarskom konzulu Benjaminu Kalaju u seriji o knezu Mihailu Obrenoviću „Što se bore misli moje”, čija će se poslednja epizoda emitovati večeras. Kalajeva uloga u ubistvu kneza do današnjeg dana nije razjašnjena, ali izvesno je da je posle atentata njegova karijera krenula uzlaznom putanjom sve do ministra finansija Austrougarske i okupacionog upravnika Bosne i Hercegovine.

Naredne 1868, baš te godine kada je ubijen knez Mihailo, Kalaj je imenovan za generalnog konzula Austrougarske u Kneževini Srbiji. Nije još imao ni 30 godina, ali velike nade polagane su u njega. Dobio je zadatak da odgovori kneza Mihaila od rata sa Turcima za koji se Srbija spremala da bi sa Crnom Gorom oslobodila Srbe u Staroj Srbiji (Makedonija, Kosovo, Metohija i Raška). 

Postavlja se pitanje uloge Austrougarske u ubistvu kneza Mihaila. Kalaj je uvideo da knez ne samo da planira da oslobodi Srbe u Staroj Srbiji, već da isto to želi i u Bosni i Hercegovini, na koju je Austrougarska bacila oko i 10 godina posle ubistva Mihaila je i okupirala. Mihailo je postao zvezda vodilja svim potlačenim narodima na Balkanu, a velikoj sili kakva je Austrougarska bila, koja je i sama mnoge narode protiv njihove volje držala pod svojom vlašću, to nikako nije odgovaralo.

Kalaj nije odgovorio kneza od rata, a dalja Mihailova sudbina je poznata. Ali, šta se potom dešavalo sa samim Benjaminom Kalajem? Do 1975, ostao je konzul u Srbiji, međutim 1872. počeo je da se priprema za novi zadatak i prvi put otputovao u Bosnu i Hercegovinu. Austrougarska se spremala da okupira ovaj prostor, a Kalaj se upoznavao sa prilikama na teritoriji koja je stotinama godina bila pod Turcima.

Zanimljivo je to da je Kalaj 1877. godine objavio knjigu „Geschichte der Serben" (Istorija srpskog naroda) u kojoj je sa poštovanjem i velikim simpatijama govorio o Srbima.

Benjamin je kao konzul više godina živeo u Srbiji, majka mu je bila Srpkinja, pa je imao prilike da se upozna i istražuje istoriju Srba. Međutim, njegovi stavovi se radikalno menjaju od 1882. godine, pa je danas na ovim prostorima upamćen kao jedna od najnegativnih ličnosti u novijoj istoriji.

Srbija na Berlinskom kongresu 1878. uspeva da i zvanično povrati državnost koja joj je vekovima ranije oduzeta, a Austrougarska vrši okupaciju Bosne i Hercegovine. Kalaj je 1882. imenovan za ministra finansija i okupacionog upravnika Bosne i Hercegovine. Period njegovog upravljanja u srpskom narodu ostao je upamćen kao „Kalajev režim".

11. januara 1882. u Hercegovini je buknuo ustanak protiv austrougarske okupacije. Ustanak je ugušen, a Kalaj je postavljen za namesnika sa zadatkom da učvrsti austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini i napravi plan za njenu postepenu integraciju u Austrougarsku.

Nastojeći da ojača austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini, radio je na suzbijanju narodnih pokreta, kako srpskog tako i hrvatskog. U tom cilju, pokušao je da reši nacionalno pitanje putem stvaranja integralne bosanske nacije, ali taj projekat je naišao na odlučan otpor među Srbima i Hrvatima.

Ciljevi Kalajeve strategije bili su – prekinuti veze i jedinstvo Srba iz BiH i Srbije, kao i Hrvata iz BiH sa Hrvatima u Austrougarskoj, zavaditi muslimane sa pravoslavnim Srbima i sprečiti upliv Rusa preko Srba na Balkan. Sve dok je bio protektor u Bosni, radio je na suzbijanju srpskog identiteta i kulture i njenog uticaja na Srbe u Bosni. Da bi ovaj cilj ostvario, uspostavio je stražu na granicama sa Srbijom i Crnom Gorom koja je strogo kontrolisana.

Duž granica uspostavljen je vojni koridor koji je posebno jak bio u delu između Hercegovine i Crne Gore. "Vojni koridor trebao bi prekinuti stalni kontakt između stanovništva i izazvati slabljenje zajedničkih osećaja bliskosti između srodnih plemena po krvi i veri. Postojeće veze sa susednim stanovništvom Crne Gore treba prekinuti, a stanovništvo Hercegovine usmereno na razvoj potpune i svesne odanosti državi."

Austrougarske vlasti bile su nepopustljive na graničnoj kontroli, a strogu graničnu kontrolu hercegovačko i crnogorsko stanovništvo nazvali su "Kineskim zidom". Srbija i Crna Gora predstavljale su pretnju Austrougarskoj vlasti u BiH, a Kalaj je strahovao dve srpske države mogle preko srpskog stanovništva u BiH da izazovu pobunu.

Prilikom svog putovanja kroz Bosnu i Hercegovinu 1872. Kalaj je zapazio da nema nika­kvog jedinstva između pravoslavnih i katolika i da među njima postoji netrpeljivost. Turci su se time koristili i još više produbljivali nesuglasice među njima, što ih je sprečavalo da zajednički preduzmu bilo što ozbiljno protiv turske uprave. Ovo ranije stečeno iskustvo Kalaj prenosi i na svoju npravu i preduzima potrebne mere da ne dođe do njihovog približavanja na nacionalnoj, srpskohrvatskoj osnovi.

Kalaj je gradio zamisao o „bosanskoj naciji" koja obuhvata sve stanovnike Bosne i Hercegovine, bez obzira na veroispovest. Po oprobanom metodu „zavadi pa vladaj”, Kalaj je sve činio da ojača animozitet Srba i Hrvata, koji su smatrali da Bosna pripada baš njihovom narodu. Sistematski je jačana strategija Habzburga, zasnovana na podršci nacionalnom nepoverenju.

Kako je ideja o bosanskoj naciji naišla na veliki otpot Srba i Hrvata, Kalaj je pristupio redefinisanju svojih prvobitnih zamisli, te je svoj bosanski projekat zamenio bošnjačkim, koji se zasnivao na stvaranju nove, bošnjačke nacionalne svesti bosanskim muslimanima. Politika koju je osmislio sprovođena je i nakon njegove smrti, sve do propasti austrougarske vlasti 1918, godine. 

Tokom Kalajeve vladavine u Bosni i Hercegovini zabranjivalo se unošenje štampe iz Srbije, kao i srpskih novina iz Srpske Vojvodine, Hrvatske, Dalmacije… Kalajev režim je takođe zabranjivao i knjige, posebno one o istoriji Srbije. Njegovom naredbom 23. februara 1894. godine zabranjena je „Srpska istorija" od Mihajla Jovića i „Istorija srpskog naroda" od Ljubomira Kovačevića i Ljubomira Jovanovića, kao i „Istorija Srba" od Milana Ubavkića.

Uvedena je stroga cenzura, a posedovanje ili deljenje zabranjenih listova i knjiga kažnjavalo se visokim novčanim kaznama ili zatvorskom kaznom do tri godine.

Kalaj je dobio nadimak „Srbožder" zog svog represivnog režima prema Srbima. Kako navodi nemački istoričar Herman Vendel, počasni doktor nauka Beogradskog univerziteta, u knjizi Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo iz 1925. godine, Benjamin Kalaj je zabranio čak i svoju knjigu „Istoriju srpskog naroda".

Benjamin je radio na potiskivanju srpskog jezika i pisma, a srpsku ćirilicu je nazivao bosančicom i zamenjivao je latinicom. U svom antisrpskom modeliranju Bosne, Kalaj je udario na sve srpske simbole, obeležja i grbove, pa je do te mere išao da je zabranio srpska pevačka društva i horove, smatrajući ih opasnim, jer je u njima prepoznao čuvare srpske nacionalne ideje i nacionalne svesti. Posebno je vodio računa o školstvu i prosveti, sprečavajući na sve načine da se Srbi iz Bosne školuju u Srbiji ili Rusiji.

Benjamin Kalaj je svoje antisrpsko delovanje nastavio i borbom protiv srpske crkve i njenih sveštenika u Bosni, smatrajući je velikom opasnošću. Zabranio da bogoslužbene knjige, a i druge knjige teološko-naučnog sadržaja, budu štampane izvan granica BiH, a nipošto u Srbiji ili Rusiji. Visoka crkvena hijerarhija potpuno je podređena državi. Mitropolite je imenovao i smjenjivao car, a u materijalnom pogledu dovedeni su u zavisnost od vlasti. Međutim, srpska crkva je opstala i pored svih prepreka.

Kalaj je dubinski proučavao srpski narod, njegovu psihologiju, veru, običaje, a sve sa ciljem kod Srba nađe slabe tačke kako bi ih u Bosni što lakše nacionalno razvodnio i stopio u novu naciju. Idući na slave, sahrane i na mnoga druga okupljanja Srba, on je vršio tu svoju misiju, tražeći ono u našem mentalitetu, kulturi i veri, čime bi mogao da narod podeli i porobi.

Benjamin Kalaj je umro 13. jula 1903. godine u 64. godini. Politika koju je on započeo i sprovodio ostavila je ogromne posledice. Godine 1908. Austrougarska je izvršila nelegalnu aneksiju Bosne i Hercegovine koja je dovela do protesta Srba uz spaljivanje austrougarskih zastava. Ova kriza, poznata kao „aneksiona kriza" smatra se uvodom u Prvi svetski rat.

Na bečkom dvoru tada je sazrevala ideja da bi Srbiju, „opasno nacionalističko revolucionarno gnezdo”, trebalo zauvek uništiti. Srbija je bila jedina prepreka ekspanziji Austrougarske ka jugu, pa je krajem 1908. i početkom 1909. bilo više predloga šta bi trebalo učiniti sa Srbijom i kako je podeliti između Austrougarske i Rumunije. Tada je nedostajao samo povod, a Sarajevski atentat 1914. godine je došao kao poručen.

Premijera filma „Što se bore misli moje"