Zoran sa Dorćola jeo majmunski mozak, zmije i pacove: Milioner se družio sa ljudožderima "Pojeli su Norvežanku koja im nije bila ukusna jer je debela i masna"

Zoran Zlatić (72), Beograđanin koji je svoj život započeo na kaldrmi Dorćola, krenuo je u pravu avanturu – onu u koju se upuštaju samo retki: potragu za blagom. Do sada je obišao preko 100 zemalja na pet različitih kontinenata, a obišao je više od 60% Afrike. Susretao se sa brojnim plemenima daleko od civilizacije, zagazio u prašume i dzungle, mačetom krčeći svoj put i jedući ono što bi pronašao u prirodi. Sa svojih putovanja, doneo je mnogo priča, kao što su one o plemenima Janomami i Masai.

Ovom avantirusti, kako kaže, pored novca bila je potrebna i luda glava, koju je tokom velikih ekspedicija vrlo često nosio u torbi, jer nisu izostale ni posete ljudožderima.

Potraga za blagom

„Petnaest godina sam se pripremao za put na to famozno Kokosovo ostrvo koje se danas nalazi u sastavu Kostarike, za koje se smatra da je bilo svojevrsna banka gusara i da su tu svi oni ostvljali blago koje bi oteli. Za to ostrvo karte vam nisu potrebne, jer možete doći samo ukoliki ronite. Ekspedicija je trajala tri godine i moji prijatelji sa kojima sam išao i ja smo poslednji koji su dobili dozvolu od tamošnje vlade da tragamo za blagom. Danas je to nacionlani park i potraga za blagom, za koje se pretpostavlja da se nalazi u vodi, više nije dozvoljena. Ovo putovanje uništilo me je finansijki, ali nikad se nisam pokajao. Iksutvo koje sam doživeo ne može da se opiše. Specifična flora i fauna, mnogo endemskih vrsta. Celo ostrvo izgleda kao iz doba dinosaursa“, rekao je Zoran za RINU.

Poseta plemenu Masai

Plemena Masai žive u Tanzaniji u kućama od blata i granja, a turisti za ulazak u njihova sela plaćaju 25 evra po osobi. "Masai su vešti u tome kako da uzmu novac od turista. Imaju bizarne običaje: devojčicama obrezuju klitoris kako ne bi osećale telesnu žudnju, dok muškarci mogu imati više žena, pa čak i do dvanaest. Najlepša žena u njihovim očima nije lepa po našim standardima, već po količini nakita koji nosi“, ispričao je Zlatić.

Nezgoda sa slatkišima

Tokom jedne posete, Zoranova sestra doživela je neprijatnu situaciju kada je deci plemena podelila slatkiše. "Deca su bila prekrivena muvama, ali to im nije smetalo. Fotografije su nešto što ću zauvek pamtiti, iako su za našu kulturu to neobični prizori", rekao je Zlatić.

Poglavičin sin, koji je govorio savršen engleski, privukao je posebnu pažnju. "Kada sam ga pitao kako je naučio jezik, objasnio mi je da je radio kao taksista u Njujorku, ali se vratio u selo jer ovde zarađuje više. Turisti dnevno plaćaju od 25 do 50 dolara, a kroz selo prođe i po 20 autobusa dnevno", dodao je Zoran tom prilikom.

Poseta plemenu Janomami

Najveći utisak na Zorana ostavili su pripadnici južnoameričkog domorodačkog plemena Janomami, koje je po svojim običajima i načinu života jedno od najspecifičnijih na planeti.

„Važe kao veoma agresivni i vrlo teško se dolazi do njih. Mi smo im doneli poklone u vidu onogo što im je najpotrebnije: so, udice, najloni i bili smo prihvaćeni. Ipak tamo sam se zadržao samo tri dana, jer je jedna njihova devojka misleći da sam najbogatiji čovek na svetu, jer imam motorni čamac i mačetu, poželela da se uda za mene. Nisam bio ni svestan, a našao sam se u ritualu venčanja, u kojem mladina majka maljem udara budećeg zeta u glavu, kako bi na taj način dokazao da je muško, da može da lovi i izdražava porodicu. Ali uspeo sam da izvučem živu glavu“, ispričao je kroz osmeh ovaj svetski putnik.

Tokom svojih putovanja probao je mnogo egzotičnih jela, ali bilo je i onog što niko ne bi poželeo na svom meniju, poput umaka u majmunski mozak, pa sve do piva koji se na specifačn način pravi u plemenu Janomami.

„Starije žene uveče žvaću neku travu, kasnije to sve one ispljunu u jedno veliko bore, ostoji preko noći, kada fermentiše i ujutru se svi okupljaju oko tog bureta i služe pivom. To je bilo jako degutantno, ali da bismo ispoštovali domaćine morali smo i mi to probati i malo gucnuti“, prisećao se Zoran.

Najveći utisak na njega ostaviilo je pleme ljudoždera u Papui Novoj Gvineji

Pleme ga je prosto rečeno, fasciniralo svojim običajima i tradicijom.

- Oni nisu divljaci, nego pripadnici druge civilizacije. Iako smo potpuno različiti od njih, prihvatili su nas kao da smo rod rođeni. Svi su crni, imaju izrazito prćave usne, hodaju goli, kao od majke rođeni. Žene su zbog nas obukle suknjice od slame, dok su muškarci nosili nakurnjake od pola metra. Pre više od godinu dana pojeli su jednu Norvežanku, koja im na kraju nije bila ukusna jer je bila debela i masna. Ona je došla džipom, držeći u rukama čokoladice i bombonice, koje je potom bacala, dok su se oni borili između sebe da ih uzmu. Ta svinja od žene se naslađivala njihovom borbom, zato je tako završila - priča Zoran.

Bizaran običaj kod ljudožedera je oplakivanje pokojnika, a kako priča Zoran, za svakog preminulog seče se prst njegovom najbližem rođaku.

- Oni imaju mašinu za sečenje prstiju. Jedna žena nema dva prsta jer su joj umrle majka i sestra. Kod njih je takva tradicija, oni čak jedu i mrtve ljude. Nisam bio primoran da probam ljudsko meso, ali jeo sam zmije i pacove, koji podsećaju na dabrove. Kad ste gladni, verujte, poješćete bilo šta, a meso je, verovali ili ne, ukusno - priznaje Zlatić.

(Kurir.rs/ M.F.)

Zoran Zlatić oči u oči sa ljudožderima: