Srpski manastir podignut na grobu deteta koje su Turci ubili: U potrazi za blagom surovo su lišili života Nikolinu, a njene poslednje reči pamte se do danas

U srednjem veku u srpskim državama podignuti su brojni manastiri i crkve, a jedan od njih je i manastir Nimnik iz 14. veka. Manastir pripada Eparhiji braničevskoj, a crkva je posvećena Prenosu moštiju Svetog Nikolaja Mirlikijskog. Nalazi se u opštini Veliko Gradište, oko 20 kilomatara od Srebrnog jezera, a podigao ga je u vreme Kosovske bitke vojvoda kneza Lazara, Bogosav iz Smedereva, koji se pominje u narodnoj pesmi „Knez Bogosav i Starina Novak“.

Pogledajte u galeriji kako izgleda manastir Nimnik:

Nimnik je poznat po izvoru svete vode za koju se veruje da ima isceliteljske moći. U manastiru se čuvaju i mnoge ikone i freske od velikog značaja, koje dodatno privlače vernike i ljubitelje istorije umetnosti.

Iguman manastira Nimnik, Jeromonah Jelisej, ispričao je za Lice Božije priču o mučenici Nikolini, jednu od mnogih koje se vezuju za ovaj manastir. Monah je detaljno ispričao najpoznatiju legendu o devojčici koja je je svoj život dala za Boga:

"Manastir je poznat i po svetoj mučenici Nikolini, koja je dete iz obližnjeg sela, koja je dolazila u manastir kao devojčica da čuva pored svojih i manastirske ovce. Kada su Turci već bili blizu manastira da ga pronađu i došli u ove krajeve, monasi su napustili manastir, otišli, sve što je imalo vredno, oni su ostavili i sakrili su negde. Računali su kad se vrate da će to da pronađu. Turci su za to znali i čuli su za taj manastir i čuli su za to nešto da je ostavljeno, ali nisu znali gde je to.

Jedne večeri dok je kum od te male Nikoline sedeo u kući i razgovarao sa njenim ocem, ona i majka su pored pričale o tome da ona nema više potrebe da ide prema manastiru da čuva manastirske ovce, jer su manastirske ovce oterane, da će čuvati samo njihove ovce i da će to biti sve što treba da radi i rekla je da su oni otišli, da su ostavili sve to i da su njoj rekli u slučaju da se ne vrate sutra, da se vrate neki drugi monasi, da ona dođe i kaže gde se nalaze te manastirske vrednosti.

Nije to sad bilo nešto posebno vredno, ali to što je imalo, njih interesuje. Oni su mislili da je to zlato u pitanju, da je nešto, već znate kako razbojnik ne dolazi da nešto donese i da nešto doprinese, nego da ukrade, da odnese i upropasti. I dete je to pričalo, kum je to čuo, otišao kod turskog paše i reko mu: "Ako mi budeš skinuo sve namete i poreze koje treba da platim, ja ću ti reći ko zna gde je manastir i gde se nalazi skriveno manastirsko blago". Paša mu je rekao: "Nema problema", onda su oni iskoristili pogodnu priliku kada je dete čuvalo ovce tu iznad manastira, na tim stranama, poljima i pašnjacima.

Našli su dete, on je doveo turskog pašu tu sa dva-tri Turčina i oni su pitali dete: "Gde se nalazi manastir, gde je zakopano blago, znamo da ti znaš, moraš da nam kažeš!" Ona je, pošto je bila devojčica vlaškog porekla, na vlaškom jeziku rekla: "Nišćuljemnik", što znači "ne znam ništa", i to su bile sve reči koje je ona izgovorila na sva pitanja, na sve pretnje, na sve, ona je samo to odgovorila. I videvši da dete neće ništa da kaže gde su, jedan Turčin je zaklao dete i bacio u neki žbun obližnji.

Kako je veče padalo, roditelji su videli da deteta nema da dođe kući, znalo se otprilike neko vreme kada dete dolazi kući, oni su krenuli da je traže. Našli su ovce na livadi. Deteta nije bilo, ali videli su da nešto sija u grmu i onda su videli neku svetlost iz grma i onda su otišli tu i videli da je to mesto posebno obasjano i našli su tu svoje dete. Ali zaklano. Nažalost beživotno telo svog deteta koje je mučenički nastradalo tu braneći Hrista i veru u Hrista, mučenički postradala za Hrista.

To je pred Bogom najveće. Mučeništvo, dati život svoj za živog Boga i za crkvu Božiju, to je pred Bogom najveća svetost koja postoji. Oni su dete hteli da doteraju kući da sahrane, međutim, nisu mogli, iz nekog razloga kola nisu htela da krenu u pravcu doma njihovog, onda je deda predložio da dovedu dete do manastira, tu da se izvrši opelo i sve to, pa da je onda sahrane. S tim se složio i njihov sveštenik i došao je i on tu. Završili su opelo ovde u crkvi.

Kada su dete hteli da povedu opet tamo na groblje njihovo porodično da sahrane, isto tako i konji i volovi nisu hteli da krenu i onda su oni rešili: "Pa ništa, sahranićemo dete ovde pored crkve, tu je život dalo za tu crkvu, za tu svetinju, za Boga živoga", i samim tim, tako su uradili. Dete je tu sahranjeno i o tom detetu i dan-danas tu postoji njen grob. Tu su njene mošti, ona nije kanonizovana još uvek.

Eto, nije crkva još uvek priznala nju kao svetiteljku, međutim tu, ljudi sa svih strana dolaze na njen grob da se mole Bogu i pogotovo oni roditelji koji nemaju dece ili ako imaju neki problem sa decom, da su im deca bolešljiva, računaju ona je dete, najveću smelost ima pred Bogom da se moli za njihovu porodicu i njihovo dete. Eto, to je jedna mala priča o svetoj Nikolini", ispričao je Jeromonah Jelisej, iguman manastira Nimnik za Lice Božije.

(Kurir.rs/ M.F.)

Lekovita voda manastira Šišatovac: