Petar Veliki sina je bacio u tamnicu kada je saznao njegovu tajnu: Ruski imperator bio je nemilosrdan

Petar I Aleksejevič Romanov ili Petar Veliki je bio ruski car i imperator koji je vladao Rusijom od 7. 5. (27. 4. po julijanskom kalendaru) 1682. pa sve do svoje smrti 1725. godine.

Vladavina u znaku ratovanja

Od dolaska na vlast pa sve do njegove smrti, Petar je neprestano vodio ratove što je i uslovilo njegovu celokupnu spoljnu politiku. Ratovao je protiv Osmanskog carstva 1695. i 1696. kao i 1711. Petar je 1696. osvojio luku Azov, siguran izlaz na Crno more, da bi je kasnije 1711. izgubio u mirovnim pregovorima sa Turskom. Takođe je ratovao protiv Persije, kojom je prilikom osvojio i teritorije na zapadnoj i južnoj obali Kaspijskog mora. Rusija je posle te teritorije izgubila ubrzo nakon njegove smrti. Međutim, najveći i najvažniji rat od svih koje je vodio Petar Veliki, bio je rat protiv Švedske koji je trajao punih 21 godinu — od 1700. do 1721.

Titula imperatora

Posle Ništatskog mira, Senat je iz zahvalnosti Petru dodelio titulu „imperator i samodržac svjerosijski“. Nazvan je i „Ocem otadžbine“ i „Velikim“, a Rusija se počela zvanično nazivati „Ruska Imperija“, a sam Petar je zamenio titulu cara titulom „imperator čitave Rusije.

Reforme

Poslednje godine Petrovog života bile su obeležene nastavkom reformi u Rusiji. Cilj Petrovih reformi je bio obrazovanje snažne vojske i države, kao i korenite ekonomske i društvene promene. Bilo je već uobičajeno da se car, naslednik vizantijskih imperatora, smatra „samodršcem“, te je Petar insistirao na ovoj koncepciji i tako stvorio prosvećeni apsolutizam.

Godine 1721, ubrzo nakon sklapanja mira sa Švedskom, Petar je proglašen za cara cele Rusije. Odbio je predloge da uzme titulu "Cara Istoka". Titulu cara priznali su mu Avgust II iz Poljske, Frederik Vilhelm I iz Pruske te Frederik I iz Švedske, ali ne i ostali evropski monarsi. Naime, mnogima od njih reč "imperator" imala je prizvuk nadmoći i prevelike važnosti u odnosu na ostale vladare. Osim toga, neki vladari su se bojali da bi Petar pokušao da svoja vladarska prava stavi iznad njihovih, baš kao što se svojevremeno Sveto rimsko carstvo proglasilo sizerenom (vrhovnim vladarom) svih hrišćanskih naroda.

Naslednici Petra Velikog

Zakon iz 1722. omogućavao je Petru da sam izabere svog naslednika, ali ga je u ostvarenju te namere sprečila smrt 1725. godine koja je usledila nakon komplikacija od upale pluća koju je dobio kad je skakao u zaleđeno jezero u Finskoj dok je učestvovao u spašavanju nekih brodolomnika. Manjak preciznih zakona o nasleđivanju doveo je do niza sukoba u nadolazećem periodu koji su se jednim imenom nazivali „erom dvorskih revolucija“. Petra je nasledila njegova supruga Katarina koja je imala i podršku carske garde. Caricu Katarinu je, posle njene smrti 1727, nasledio Aleksejev sin, Petar II, čime je prekinuta direktna muška linija vladara iz porodice Romanov. Sledeća dva monarha bila su potomci Ivana, polubrata Petra I, a Petrovi potomci ponovo su došli na presto uz pomoć državnog udara izvršenog 1741. godine. Nijedan potomak nije nasledio roditelja na prestolu Rusije sve dok 1796. sedamdeset godina posle Petrove smrti, Katarinu Veliku nije nasledio njen sin Pavle.

Sina bacio u tamnicu

Nije bio milosrdan prema svom sinu iz prvog braka, Alekseju koga su sveštenici vaspitavali, a pao je i pod uticaj ljudi koji su bili protiv njegovog oca. Zbog svega toga, i sam Aleksej je priželjkivao očevu smrt, pa je i postao izdajnik. Pobegao je u Austriju u želji da dobije pomoć od Karla VI Habsburškog kako bi Petra Velikog svrgnuo s vlasti, ali ga je on vratio u Rusiju, bacio u tamnicu, dugo ga je mučio, a na kraju i osudio na smrt 1718.

(Kurir.rs/M.J)