OVAKO SU SRPKINJE 1800. PRATILE MODU: Mustre bečke na beogradskoj kaldrmi

U toj modnoj trci dešavale su se i greške: večernje toalete oblačile su se tokom dana, delovi odeće uklapali na neodgovarajući način ili neprilično figuri osobe koja ih nosi

Dva sveta često su mogla da se vide i u istoj ulici, gde su se naspram "gospodskih" zgrada od cigle nalazile klimave udžerice od naboja. Bogata građanska klasa, koja je želela da istočnjaci uticaj preko noći zameni za evropski, uporedo sa gradnjom, menjala je i nameštaj, hranu, običaje, zabavu, odeću, modu...

Nisu se obazirali na opomene nekih uglednih osoba da se ne treba slepo povoditi za "švaburijom i nemačkarima", već da treba čuvati srpsko nasleđe. Pojedinci koji nisu želeli da ih proglase za "mustre bečke", kako se podrugljivo govorilo, ali ni da zaostaju u društvu, nalazili su srednje rešenje. Na ulici su nosili "evropejsku" odeću, u kući narodnu; jednu sobu opremali su uvoznim nameštajem, ogledalima i servisima, a u drugoj ostavljali minderluk - dugačak otoman sa jastucima, sofru - nizak okrugao sto za kojim se jede i ćilime.

Pariski šik
Sredinom 19. veka samo manjina Beograđana, koju su činili imućni ljudi, činovnici i školska omladina, nosila je evropsku odeću. Za uzore su uzimali strance koji su dolazili u grad, Srbe "iz preka" i Srbe koji su se školovali u inostranstvu. Ostali ljudi oblačili su građanski kostim, koji je doduše potekao od raskošne turske odeće, ali je zbog izmena i slobodnog uklapanja boja i materijala, prihvaćen kao domaći. Od materijala najradije su koristili svilu, čoju i baršun, a od boja trulu višnju, ciglu, "dunkl zelenu", krem, kakao, "žandarsko plavu". Muškarci su uz čakšire poturlije (gore široke, dole uske uz nogu) nosili košulje, prsluke, kapute ukrašene terzijskim vezom i gajtanima, na glavi fes sa kićankom, a žene fistan - dugu haljinu, libade - žaket uz telo, pletene čarape, papuče, na glavi tepeluk - plitku kapu ukrašenu zlatnim ili srebrnim vezom i niskama bisera ili dukata.

Do praćenja mode najviše se držalo u dvorskim krugovima, u porodicama ministara, oficira, pravnika, novinara, lekara, kao i dobrostojećih gostioničara, fotografa i apotekara. Među ženama prva je Anka Obrenović, gospodar Jevremova kći, sa oduševljenjem prihvatila bečku i parisku modu i stekla nadimak "Anka pomodarka”, a zatim su je sledile ostale sugrađanke. Sve redom počele su da govore kako libade vezene zlatom skupo koštaju i da zbog uštede treba preći na evropsku odeću. Njihovi izgovori pobedili su tvrdnje da srpski kostim dugo traje, da ne podleže čestim promenama i da u sebi čuva zlato, kao deo porodičnog miraza. Najveći pomodari odlazili su u Beč, Peštu i Pariz da kupe najnovije modele, dok su se drugi snabdevali u Beogradu, u trgovinama ili kod krojača koji su šili prema stranim žurnalima.

U Knez Mihailovoj ulici do 1869. godine već su postajale najlepše poslovno stambene zgrade i u njima moderne prodavnice: "Kod Parizlije", "Kavaljer mode", "Kod pariskog šika", "Luvr"... Tu su se nalazile dobre i skupe stvari, a što se išlo dalje od centra postojala je veća mogućnost da se pazari lošija, "bofl" roba. Odeća je mogla da se iznajmi, recimo u Vasinoj ulici "Kod dve lepe devojke". Dosetljiviji su brodom odlazili u Zemun ili Pančevo, gde su lepe stvari kupovali znatno povoljnije.

Dečaci poput princa
Centar grada ujedno je postao i pozornica, na koju je izlazio sav svet koji je želeo da nekoga vidi i da bude viđen. Muškarci su se okupljali u kafanama, gde su mogli da saznaju novosti i razgovaraju o dnevnim događajima, umetnosti, politici, nauci... Za razliku od njih žene su se držale doma i komšiluka, jedino su ponekad odlazile na posela. Čak i tada gledale su da se ne vrate „dockan”, jer se smatralo da posle pet sati popodne ulicom hodaju "samo bećaruše, nikako ozbiljne žene".

Ovo mišljenje menjalo se polako ali sigurno, što se videlo i po uvođenju prvog otvorenog šetališta, koje se nalazilo u sadašnjoj Ulici kneza Miloša. Taj korzo doživljavao je procvat od 1880. do 1890. godine, u doba kraljice Natalije, koja se inače veoma zanimala za modu i nosila svilu, čipku, nakit, brilijante. Na promenadu se dolazilo od četiri do šest po podne: uparađene osobe su šetale, jedne drugima odmeravale odeću, kritikovale, ogovarale.

Opštoj živosti ponekad je doprinosilo i sviranje muzičara, takozvane bande. Još veće takmičenje, ali u večernjim toaletama i nakitu, nastupalo je na sjajnim dvorskim balovima, pa se u štampi 1882. godine pojavio feljton „Demoralizacija - preterana moda i raskoš stvaraju propast”.

A kako su izgledali moderni Beograđani?
Muškarci su nosili tamnija odela, bele košulje, prsluke, rukavice, štap, filcane šešire, u svečanim prilikama cilindre. Ako je neko išao gologlav ulicom, smatralo se da je krajnje nepristojan, čak i lud! Dame su nakon krinolina, zvanih „žičani kavezi”, prihvatile haljine sa turnirom, podupiračem koji se nosio na „mestu gde leđa gube svoje pristojno ime”. Nisu se obazirale na podsmešljive komentare i karikature u novinama, koje su ih prikazivale kao kentaure, patke i ćurke. Radovale su se materijalima kao što su kašmir, moher, somot, saten, svila, a posebno karo i prugastim šarama. Kada je turnir izašao iz mode suknje su postale uske kao rukavice, pa se dešavalo da žene vezuju noge trakama ili lancima, kako bi se u njih uvukle. Spas su donele zvonaste „glokn” suknje, koje su se nosile sa žiponima od tafta i koje su zbog šuškanja pri hodu dobile naziv „fru-fru”. Međutim, pošto se pojavio zahtev za strukom „kao u ose”, telo je moralo da se sapinje miderom. Taj steznik pravio se čak i u dečijoj veličini, jer su majke oblačile kćerke kao svoje umanjene kopije. Dečaci su u modiranju bolje prolazili: nosili su mornarsko „matrosko” odelo, po uzoru na petogodišnjeg princa od Velsa, budućeg Edvarda VII, koji je tako odeven putovao kraljevskom jahtom u Irsku.

Moda opasna po život
Krajem 19. veka žene su osvojile veće slobode u društvu, pa su u život uvodile dane primanja, žureve, izlete u Topčider i banje, „balove u slobodi” („kermese”), odlaske u otmene kafane... Omiljeni su postali i izlasci u pozorište, na gala večernje zabave, prijeme, maskenbale (a od 1906. godine i na redovne bioskopske predstave). Za sve prilike trebalo je obezbediti garderobu, jer se prema njoj određivao i ugled u društvu. U osvit novog doba šetalište se preselilo u Knez Mihailovu ulicu, kao i na Veliki Kalemegdan, gde su dame zakupljivale stolice i u hladovini drveća čašćavale se vanilicama, puslicama, hladnim šerbetom i sladoledom.

Dok su jedna drugoj zagledale odeću izrađenu po „najnovijim fazonima”, čudile su se zašto kraljica Draga želi da vrati „narodni duh” u modu i naručuje haljine po uzoru na srednjevekovne vlastelinke? U isto vreme na Malom Kalemegdanu održavao se sličan provod, obogaćen vašarskom atmosferom, gde je uživao „mali svet” – šegrti, kalfe, služavke, vešerke, totice... I oni su se, granicama svojih mogućnosti, „davali na modu”: odeću su šili, pleli, iznajmljivali, kupovali kao polovnu ili švercovanu. Srpski građanski kostim preselio se u unutrašnjost, naročito kod žena varoških zanatlija i bakalina, ali i kod seljanki koje su ga čuvale za praznike, venčanja i sahrane.

Krajem 19. i početkom 20. veka u prvim domaćim modnim časopisima („Domaćica”, „Srpkinja”, „Ženski svet”) izlazili su „saveti za ukusno odevanje ženskinja”. Uz poruke „nosi šta ti liči”, hvaljena je „zdrava odeća” koja treba da omogući slobodu pokreta. Kao primer praktičnosti i skromnosti isticane su i suknja pantalone i pumparice, koje su odvažnije dame nosile još devedesetih godina za vožnju bicikla. S druge strane napadane su visoke potpetice, tesne cipele i suknje: "Tako jadno stvorenje niti može duže da ide, niti da se uz breg penje, niti da trči, niti da što ponese”. Na udaru kritike našli su se i šeširi sa iglama, zbog „opasnosti za javnu bezbednost”, a posebno steznici, za koje se tvrdilo da povređuju unutrašnje organe i skelet, i da su pogubni za zdravlje i materinstvo. Uz osudu što moda "vodi žene za brnjicu", muči ih i pretvara "katkad u toranj, katkad u bure, kišobran ili zvono", postavljalo se pitanje: „Kada će žena prestati da bude lutka ovog ili onog tipa, i postati čovek?”

Bez pantalona, molim
Postalo je jasno da nova uloga žene, sadržana u poslu, zabavi, dobrotvornim društvima, šetnjama i sportu, zahteva i novo odevanje. Odbačeni su modeli sa puno materijala, turnir, korset, visoke potpetice i zašiljene cipele, sve što može da odgovara samo u dokolici. Godine 1906. čuveni kreator Pol Poare osvojio je žene „haremskom” modom, koja je podrazumevala suknje skraćene do članka, tunike, turban, šalvare, obnažen vrat i podlaktice. Ženska odeća počela je da se ugleda i na mušku, pa su uz tamnije boje, dodati prsluci, kaputi, žaketi, kape i naravno - pantalone, koje su spajane sa lepršavim košuljama.

Inače, ženama je do Prvog svetskog rata nošenje pantalona zabranjivano, osim za vožnju bicikla i skijanje. Zbog straha da će dame steći muškobanjast i neprivlačan izgled, u modu su ušli veliki šeširi i uske, zavodljive suknje. U tekstu iz „Malog žurnala” od 18. aprila 1912. godine tvrdi se da je jednoj lekarki na terenu, zbog takve odeće, trebalo punih osamnaest minuta da se iz prizemlja zgrade popne na drugi sprat do stana pacijentkinje!

Sa prihvatanjem jednostavnih krojeva kostima i bluza, koji su pratili liniju tela, ženama je postalo lakše. Doduše, slušale su napade zbog skraćenih suknji i novog izreza na odeći, u obliku latiničnog slova V, za koje se tvrdilo da su nemoralni. Pošto su više pažnje poklanjalo obući, kod obućara su naručivani modeli „raznih sorti” – na šnir, dugme ili feder. (Posebno se vodilo računa o balskim cipelama, pravljenim od atlasa) I muška moda uvodila je opuštenije odevanje, ali to se nije primećivalo na starijim ljudima, koji nisu želeli da se odreknu gamašni (ukrojenih komada tkanine koji su se nosili preko cipela), maramice u džepu sakoa, igle u kravati, džepnog sata sa lancem...

Dok je imućnija gospoda stavljala manžetne od platna, koje su nosili na održavanje u „puceraje”, siromašniji su koristili one od kaučuka i prali ih kod kuće.

Papir umesto rumenka
Međutim, krajem 19. veka mnoge zanatlije našle su se u nezavidnom položaju, jer ih je ugrožavala fabrički proizvedena roba, koja se u velikom broju uvozila iz Austrougarske. U znak protesta krojači i obućari iz devedesetih godina dogovorili su se da ne primaju na popravku ništa što nije napravljeno u Srbiji. Nisu znali da će im konkurencija postati i prve domaće fabrike, kao što su fabrika obuće „Refleks”, fabrika kapa „Kod dva bliznaka” i druge. Pošto su morali da se bore da privuku nove i zadrže stare mušterije, više pažnje poklanjali su usavršavanju u "velikom svetu" i novinskim reklamama.

Osim što su oglašavali svoje umeće, isticali su da uz vrlo niske cene rade po bečkom, pariskom i engleskom ukusu. Kao poslednji modni novitet reklamirali su i fine „amerikanske” modele. Dame su znale da će ih sve to skupo koštati, ali su zbog svog udešavanja praznile novčanike. Mnoge su se pravdale kako to čine „baš i samo zbog muža”!

Po belo rublje odlazilo su kod švalja, po šešire kod modiskinja „mašamoda”, po bunde i mufove kod ćurčija... Nije smela da se zaboravi ni prateća oprema: nakit, suncobrani i kišobrani „amreli”, rukavice za dnevne i večernje izlaske, čarape „štrumfle”, ukrasi od veštačkog cveća... Novac je odlazio i na parfeme, razne pomade, šminku...

U nedostatku rumenila koristio se i crveni flis-papir, koji se nakvašen trljao na jagodice. Kaćiperke su nekada zbog preteranog troška zapadale u dugove, ali nisu želele da se odreknu snova da izgledaju „kao iz kutije”.

Neumivena kićanka
Međutim, nisu svi ženski časopisi pisali o poželjnoj skromnosti, umerenosti i štedljivosti u odevanju. Recimo, u jednim novinama se uz ilustraciju preporučivala „letnja piketska haljina sa mačkicom od krzna i šešir sa petlovim perjem”. Engleska kraljica Aleksandra ustala je protiv te mode: odbila je da svoj šešir ukrasi perjem, kako bi navela ostale žene da se ugledaju na nju, radi spasavanja života jadnih ptica. Ali, Beograđanke niko nije mogao da odgovori od razmetljive i upadljive garderobe. Bogatije dame nosile su haljine koje koštaju koliko tri činovničke ili oficirske plate, supruge malih bakalina svilu, krzno i bisere, dok su siromašnije davale i poslednji marijaš, samo da ne bi zaostajale za njima. U toj modnoj trci dešavale su se i greške: večernje toalete oblačile su se tokom dana, delovi odeće uklapali na neodgovarajući način ili neprilično figuri osobe koja ih nosi.

Ali, dok su se „belosvetski” noviteti lako prihvatali, sredina se teško oslobađala lošeg nasleđa. Po Beogradu su se i dalje mogle videti straćare, istrošena kaldrma, slabo „žmiravo” noćno osvetljenje, nedostatak čistoće...

Pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja još je 1853. godine sa čuđenjem zapažala kako luksuziranje i „otrov zapadne civilizacije” osvajaju njene zemljake, a zbog nesklada sa celokupnom slikom sredine, tu pojavu opisala je rečima: „Kao kad bi se kićanka neumivena nabedila”.

Pomama za modiranjem tokom vremena samo je jačala, a Beograd i Beograđani postali su uzor čitavoj „seljačkoj i svinjarskoj” Srbiji. Kako su novo evropsko ruho pomešali sa tragovima istočnjačkog uticaja, stekli su jedinstvenu i neodoljivu privlačnost, koju i danas poseduju!

Politikin zabavnik