KOMUNISTI, STIDITE LI SE ITE RINE: Osvojila Holivud, a Tito joj nije dao da radi!

Nikada nije uspela da ostvari želju i stane pred kamere nekog jugoslovenskog reditelja. Ovenčana bogatim iskustvom na evropskom filmu, htela je da pomogne domaćoj kinematografiji. Nisu joj dali

Film je beogradsku premijeru imao 1929. godine u bioskopu „Kolarac“. Na železničkoj stanici glumicu je čekala gomila ljudi, koja je želela da je vidi i dobije autogram. Prikazana je integralna, necenzurisana verzija, koja je bila zabranjena za omladinu.

Ita je bila slavna u svim delovima zemlje. I u Zagrebu je narod čekao na železničkoj stanici i bukvalno pratio do hotela u kome je odsela zbog premijere filma „Proleće se budi“. Onda je usledila velika i, prema oceni tadašnjih kritičara, možda najbolja uloga u filmu „Tonka zvana vešala“, nakon čega su je proglasili „jednom od najvećih evropskih umetnica“. Potpisala je ugovor sa „Merkur filmom“ iz Berlina za mesečnu platu od 15.000 nemačkih maraka, a spremala se da zablista i u zvučnom filmu. O tome je pričala u intervjuu za časopis Jutro: „Znate, mi filmski umetnici smo sada prvenstveno zainteresovani za ton film, koji bi mogao da postane konkurencija nemom. Moraćemo dobro da se pripremimo kako bismo mogli da se prebacimo na ton. Treniramo glasove (mi koji ga imamo, naravno), učimo jezike, rečju, polako postajemo pozorišni glumci i pevači.“

PRELAZAK U PRAVOSLAVLJE

Uporna, vredna, monaški posvećena glumi, igrala je u raznim koprodukcijama, na nekoj premijeri u Rigi priređen joj je spektakularan doček, a obožavaoci su joj posvetili pesmu „O Ita Rina“. Bila je muza mnogih domaćih pesnika. Stizale su ponude iz Holivuda. Javno je objasnila zašto je to ne zanima:

„Ponudu iz ‘Paramaunta’ odbila sam jer sam privatno veoma vezana za Berlin. Takođe sam odbila i ponudu iz ‘Univerzala’, koju mi je lično uručio predstavnik njihove kompanije. Još sam mlada i, ako se ukaže prava prilika, uvek mogu da odem u Ameriku.“

Ubrzo je cela Jugoslavija pratila život lepotice iz Slovenije koja je blistala na filmskom platu. Slikari su se utrkivali ko će bolje naslikati njen portret, a novinari ko će imati veću ekskluzivu. Tako se jedan slovenački novinar u beogradskim dnevnim novinama Vreme podrobno bavio njenim životom. Prvo je spojio sa nekim slovenačkim teniserom, koga navodno neguje u svojoj porodičnoj kući posle saobraćajne nesreće, pa onda sa nekim studentom rudarstva, koji navodno kontroliše njenu karijeru. Ita je sve to demantovala, zapretila tužbom, a novinar je dobio udarac u glavu na ljubljanskoj promenadi od studenta rudarstva.

Ljubljanski humoristički časopis Skovir piše: „Novinari, pisci i raznorazni umetnici gmižu oko nje kao gusenice, nema kuda, svud je prate, dosadni su kao stenice!“ Živela je, inače, kao i većina filmskih glumaca, u Šarloteburgu. Ubrzo joj se tamo pridružila i majka. Bila je redovan gost naše ambasade, družila se sa jugoslovenskom dijasporom, a u kafeu „Kenig“ upoznala je tadašnjeg studenta elektrotehnike Miodraga Ðorđevića. Desila se velika ljubav.

Baš u to vreme stigla joj je nova holivudska ponuda, glavna uloga u filmu „Beatris, moja radosti“, i trogodišnji ugovor. Sad je već ozbiljno razmišljala da se otisne preko okeana, ali verenik joj je postavio ultimatum: „Holivud ili ja“.

Odlučila je da se uda i kaže zbogom filmskim kamerama. Imala je 24 godine. U Berlinu je prešla u pravoslavlje i tada je rođena Tamara Ðorđević. Htela je da se zove Ljubica, ali ruski pop nije dozvoljavao to ime, predlagao joj je rusku verziju Ljubov.

„Kad nisam mogla Ljubica, nisam htela ni Ljubov. Na kraju sam odabrala Tamara. Ali u tom trenutku za mene nije bilo važno ime. Znala sam da ću do kraja života biti Ita Rina.“

Venčala se u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu. Časopis Vreme od 20. aprila 1931. godine piše: „U hermalionskom ogrtaču, sa belim čipkanim velom, koji joj je prekrivao pola lica, u laganoj satenskoj venčanici i sa vencem od narandžastog cveća na glavi, bujne crne kose i tamnih očiju u prelepom kontrastu sa svom tom belinom, i srećnog, nasmejanog lica, koračala je ka oltaru“. Vest o njenoj udaji prodrmala je filmsku Evropu. Francuska producentska kuća „Luna film“ je tužila jer je s njima imala potpisan trogodišnji ugovor, a pretili su joj i producenti filma „Ljubav je ista na svim jezicima“ jer se obavezala da će igrati glavnu ulogu. Ništa je nije moglo pokolebati da kaže zbogom glumi.

Ali ta odluka je držala samo godinu dana. Odlučila je da se vrati filmovima koji se snimaju na domaćem terenu. Slede uloge u brojnim koprodukcijama, premijere na festivalu u Veneciji i širom Jugoslavije. U predvečerje rata igra u nemačkoj koprodukciji „Centrala Rio“, koji se snimao u Berlinu. Odmah po završetku snimanja, po savetu našeg ambasadora u Berlinu Ive Andrića, napustila je Nemačku i vratila se u Beograd.

Onda se opet povukla. Rodila je 1940. sina Milana, a posle bombardovanja Beograda porodica se preselila u Vrnjačku Banju. Jedva su preživljavali, a posebno posle 1943, kada je rodila i kćerku Tijanu. Tada su se kod nje preselile mama i sestra kako bi joj pomagale sa decom, pa je njena ćerka kasnije pričala kako su oni, u stvari, imali tri majke.

Posle rata vratila se u Beograd i pokušala da se vrati na veliko platno. Obećali su joj ulogu u sovjetskom filmu „U gorama Jugoslavije“, ali od toga ništa nije bilo, pa se 1948. godine zaposlila u „Avala filmu“, gde je dobila samo jednu priliku. Snimala je nekoliko scena za film koji nikada nije bio prikazan. Posle tri godine su joj saopštili da je netalentovana i „da nemaju poverenja u njen rad“.

PISMA TITU I ÐILASU

Nikada nije uspela da ostvari želju i stane pred kamere nekog jugoslovenskog reditelja. Čak je u vreme najveće slave pokušavala da uspostavi saradnju sa vodećim piscem Kraljevine Jugoslavije Branislavom Nušićem kako bi napravili scenario sa „karakterističnom jugoslovenskom sadržinom“, ali to joj nije pošlo za rukom. Umrla je, a nije ostvarila san da odigra nešto na svom jeziku. Čak je pisala i Titu zbog toga što joj nisu dozvoljavali da priviri u domaći film. Ovenčana bogatim iskustvom na evropskom filmu, htela je da pomogne domaćoj kinematografiji. Nisu joj dali.

Godine 1951. u julu Ita se odvažila i pisala Josipu Brozu Titu:

„Od strane rukovodstva ‘Avala filma’ saopšteno mi je 5. jula 1951. da ću biti otpuštena sa 1. septembrom. Kada sam upitala koje su motivacije za moje otpuštanje, odgovoreno mi je da toj ustanovi više nisam potrebna i da režiseri ‘Avala filma’ nemaju poverenja u moj rad. To je svakako vrlo interesantna činjenica pošto ti režiseri nisu ni pokušali sa mnom da rade, a kamoli da su ma šta radili, pa me je interesovalo i iznenadilo kako su mogli da dođu do takvog zaključka... Lično verujem da pojedini režiseri nemaju poverenja u moj rad, svesni da sam videla i naučila drugačiji rad od njihovog. Iz tih izjava mogu zaključiti samo jedno, da su ostali poznati svetski režiseri: nemački, francuski, češki, itd, kao i kritičari tih i drugih zemalja, gde su moji filmovi išli sa uspehom, bili neznalice jer su me uzimali za glavne uloge u njihovim filmovima, i da je cela svetska štampa koja mi je dala vrlo povoljne kritike, po mišljenju režisera ‘Avala filma’, bila neznalačka i neupućena. To važi i za preduzeća ‘Tobis’, ‘Ulfa’ i druga u raznim zemljama, pa i u Holivudu, koji je svakako želeo da me pridobije za rad 1931. godine.

Sa radom na filmu sam počela 1926. godine. S najmanjim epizodnim ulogama, kojih je bilo oko 20, sa raznim režiserima i glumcima, tada već dobro poznatim svetskoj javnosti. Tek posle mog malo većeg uspeha u filmu sa H. Džordžom, izbila sam na površinu i dobila svoju prvu veliku - glavnu ulogu u filmu ‘Erotikon’. Posle ovog filma snimila sam još 17 filmova, u kojima sam do 1939. godine igrala glavne uloge. Iako sam u inostranstvu stekla ime filmske glumice svojim radom i zalaganjem, danas mi režiseri i rukovodstvo ‘Avala filma’ sve to negiraju, a to sam osećala već od prvog momenta po mome stupanju u našu kinematografiju.“

Potanko objašnjava Josipu Brozu svoje muke među domaćim filmskim početnicima i kaže:

„Ne mogu da dozvolim da se moje ime filmske umetnice, koje sam teško stekla radom u inostranstvu, kalja danas u našoj zemlji, niti od režisera i rukovodilaca ‘Avala filma’, koji bi, verujem, štošta mogli od mene da nauče, što se filma tiče. Izgleda, pored ostalog, da su moja ogromna želja da naš film jednom krene sa mrtve tačke, i dati predlog po ponudi jednog nemačkog režisera, naišli na veliko negodovanje jer bi, verovatno, prisustvo tako iskusnog filmskog stručnjaka značilo otkrivanje kako onih talentovanih (jer o iskustvu ne može biti reči), tako i prepotentnih filmskih radnika... Na sve prilike i neprilike ukazivala sam bezbroj puta, ali su moje primedbe bile primane podsmešljivo kao da sam ja početnica, a oni iskusni majstori... Današnji rad kod nas je početnički, a traje besprizorno dugo. Staje ogromna sredstva, a ne donosi nikakav efekat. Meni nije data mogućnost da ma šta pokažem, pa zato i pored svega ostavljam odgovornima da ipak ispitaju moj slučaj i donesu shodnu odluku.“

Njena žalba je usvojena i još dve godine je provela u „Avala filmu“, ali bez mogućnosti i nade da će ikad zaigrati. Onda su joj uručili otkaz, sa motivacionom porukom: „Našoj kinematografiji više niste potrebni jer naši režiseri nemaju poverenja u vaš rad“. Časopis Film joj je naručio članak na temu „Stanje nemačke filmske proizvodnje sa izvesnim osvrtom na našu proizvodnju filmova“, ali ga nikada nisu objavili.

U pismu ministru u Vladi FNRJ Milovanu Ðilasu januara 1952. godine Ita piše: „...Ogranizacija, kalkulacija i pripremni radovi kod nas se ne odvijaju po pravilima filmske produkcije. Disciplina, koja je baš kod filma neophodno potrebna, nije dovoljno zastupljena, pa mi se čini da svest o odgovornosti delimično i ne postoji... Saradnja sa stranim produkcijama bi isto tako dobro uticala na razvoj našeg filma, ali s producentima koji ne bi gledali samo svoj interes, već i interes našeg filma i njegovog plasmana u inostranstvo... Nekoliko stranih stručnjaka koji su dolazili kod nas bili su bojkotovani i otpušteni kao nepotrebni, mada su bili mnogo iskusniji i daleko više znali u tom domenu od naših ‘stručnjaka’... Osećam dužnost da sve svoje snage stavim na raspolaganje narodu, a želela bih da znam posle toliko godina da li i ja svojim iskustvom i predanim radom mogu donekle da doprinesem našoj kinematografiji ili zbilja, kao što mi je rečeno, nisam potrebna.

U nadi da ćete mi odgovoriti, srdačno Vas pozdravljam.“

Nije bila potrebna. Posle je radila kao savetnik za koprodukcije u „Lovćen filmu“, a pred kamere je stala još jednom, 1960. godine, u filmu „Rat“, gde je imala sporednu ulogu.

Tada je rekla: „Uloga majke u Bulajićevom filmu ne znači da ću se zasigurno vratiti glumi. Ništa ne zavisi od mene. Ako je ova uloga moja labudova pesma, biću više nego zadovoljna onim što mi je ostalo i što je jednako vredno: uspomenama na moju prošlost i dom, gde žive moj muž, sin i ćerka“.

KOLIMA U IZLOG

Njena kćerka Tijana retko govori javno o majci. U jednoj ispovesti samo se prisetila kako su teško živeli za vreme rata, kako je njena majka nosila džakove brašna na leđima, prodavala nakit u bescenje da bih prehranila.

„Čak je i oca izvukla iz zatvora na Banjici, gde je završio pošto je u kafani rekao da će Hitler proći kao Napoleon u Rusiji“, posvedočila je ćerka Tijana.

Itin sin Milan nije više među živima.

Njegovu nekadašnju prijateljicu gospođu Justinu Stanimirović sam pronašao u jednoj galeriji na Čuburi. Ona je kao devojka, sticajem okolnosti, živela godinu dana u sobi Ite Rine.

"Te godine sam se baš često selila i koleginica mi je preporučila da živim kod njenog druga Milančeta. Rekla mi je: ‘Uživaćeš, on ionako nije često tu, trenutno je u hotelu’. Tek kasnije sam shvatila da je ‘hotel’ u stvari žargonski naziv za posebno odeljenje u bolnici ‘Laza Lazarević’. Milan Ðorđević, sin Ite Rine, tada je bio na oporavku“, seća se gospođa Stanimirović. „Stan u Katanićevoj bio je skroz umetnički, a ta soba koju mi je iznajmio je imala nameštaj retke lepote: trosed, dve velike fotelje u duborezu sa glavama devojaka, mali sto sa pločicama od majolike i liker šank. Milanče je bio slikar, završio je u Frankfurtu likovnu umetnost i elektrotehniku, bolovao je od šizofrenije i bio je retko dobar čovek. U Nemačkoj su ostale da žive njegova žena i kćerka. Bio je svestan ko mu je bila majka, ali retko je govorio o njoj. Nije nosio teret njene slave. Ona i tetka, za koju je bio vezan, česti su motivi na njegovim slikama. Pričao mi je o Itinom raskalašnom životu i kako je jednom automobilom ‘pakard’, koji joj je dao filmski studio, u noćnoj vožnji uletela kroz izlog hotela ‘Mažestik’. Praktično je kolima ušla u kafanu. Sećao se kako je Ita za vreme rata prodavala dijamantsko prstenje da bi prehranila njega i mlađu sestru Tijanu. Kirija koju mi je Milanče tražio za tu sobu je kao da sada plaćam mesečno 20 evra, pa sam mu ja u znak zahvalnosti kupovala kafu ‘frank’ i često smo uživali u nemačkom doručku. Stalno je bio bez kinte, ali imali smo kućnu pomoćnicu Danu, koja je bila oduševljena time što u stanu postoje nekakve nemačke krpe za čišćenje. Njegov stan je bio centar okupljanja umetnika sa Čubure, pila su se jeftina pića i dosta se pričalo o Liberu Markoniju. Kad sam se odselila, poklonio mi je jedan veliki tanjir i dve svoje slike, ulje na platnu. Bila je to možda najlepša godina u mom životu.“

Ita Rina je celog života patila od astme, pa se 1967. godine sa mužem, koji je bolovao od skleroze, preselila u letnjikovac u Budvi. Umrla je 10. maja 1979. godine za vreme zemljotresa, od astmatičnog napada. Sahranjena je u Beogradu. Na inicijativu Slovenačke kinoteke, obnovljena je njena rodna kuća i otvoren je muzej sa stalnom memorijalnom izložbom.

Od sada zastanite pre nego što u ukrštenim rečima popunite ime poznate glumice Rita. Vodoravno, tri slova.

Piše Aleksandar Ðuričić/NEWSWEEK