ŽIVOTNA PRIČA DEVOJKE IZ DOMA: Nikad nisam izgubila nadu, ali...

Dok smo mi imali sreću da smo odrasli uz potporu naših roditelja, neki su svoje detinjstvo i pubertet proveli u domovima za decu bez odgovarajućeg roditeljskog staratelja

Odrastanje je težak proces s kojima se mladi sve teže i teže nose, čak i kad imaju potporu i ljubav svojih roditelja. U jeku ekonomske krize i sve većeg siromaštva, sve više mladih se odaje alkoholu, drugim zavisnostima i životu na ulici. Ali šta je s onima kojima je život na ulici sudbina od prvoga dana? Svi se ponekad zamislimo toliko o svojim životima da zaboravimo na one kojima je život podario puno manje nego nama.

Dok smo mi imali sreću da smo odrasli uz potporu naših roditelja, neki su svoje detinjstvo i pubertet proveli u domovima za decu bez odgovarajućeg roditeljskog staratelja. Ta deca prepuštena su na (ne)milost sistema i najčešće se ne mogu iskopati iz začaranog kruga samoće i siromaštva.

O svemu što je prošla pre nego što je napokon stala na svoje noge, progovorila je jedna devojka iz doma koja je tražila da njen pravi identitet ostane tajna pa ćemo je u nastavku teksta oslovljavati s "Marija".

"Na život u domu se čovek nekako privikne"

Ova Zagrepčanka na početku devedesetih došla je u dom sa samo pet godina života. Nažalost, nije našla mesto kod usvojitelja pa je dom za decu bez odgovarajućeg roditeljskog staranja bio jedini dom za koji je znala. "Život u domu je uvek bio drugačiji. U školi nikad nisam htela da pričam o tome, ali kasnije sam to jednostavno prihvatila, kao što sam prihvatila i druge ljude koji su tamo. Oni su za mene postali moja porodica. Sestre su mi postale devojke s kojima sam delila sobu, a direktorka i druge zaposlene u domu su mi bile kao druga mama. Iako bi možda bila srećnija da sam imala normalno detinjstvo, ne želim da razmišljam na taj način jer onda verovatno ne bi bila osoba koja sam sad", rekla je Marija i dodala kako uvek ima nekoga kome je još gore.

"Tamo ima ljudi kojima je još puno teže, ali svi se brinemo jedni za druge. "Na život u domu se čovek nekako privikne, ali najteže je kad napunimo 18 i kad nam kažu da polako moramo da razmišljamo kuda dalje", dodala je Marija.

Nažalost, Marija i druga deca iz doma su se tokom svog života često našli u situaciji da ljudi ne razumeju njihove probleme. "Videla sam to u školi. Čim je dete iz doma, svi misle da smo problematični ili ludi. Roditelji često paniče čim čuju da njihovo dete u razredu ima nekoga iz doma, a čim se malo posvađate s kolegom iz razreda, zovu direktora i dižu frku. To mi je uvek najteže padalo jer neki roditelji nisu hteli ni da se družimo s njihovom decom. Ali ja sam imala sreće. Jedna od mojih najboljih prijateljica iz škole me upoznala sa svojim roditeljima i oni su mi najviše pomogli kad sam izašla iz doma", dodala je Marija.

"Znala sam da prespavam u tramvajima, završavala sam po bolnicama…"

Kad je tek izašla iz doma, nije imala gde da živi i nakon mesec dana života na ulici, roditelji njene prijateljice su je primili kod sebe, dok se nije polako počela snalaziti. "Prvih mesec dana sam doslovno bila na ulici. Znala sam da prespavam i u tramvaju, nisam jela danima, završavala sam po bolnicama… Radije ne bi o tome. Užasno sam zahvalna roditeljima svoje prijateljice. Neću nikad zaboraviti. Došli su na dodelu diploma i rekli da dođem da živim kod njih i da neće prihvatiti ne kao odgovor. Ne znam gde bih bila da nije bilo njih", uzdahnula je Marija.

Ova devojka koju život nikako nije pomazio, sad radi u call centru jednog teleoperatera zajedno s još jednom prijateljicom iz doma. "Od tog posla zaradimo dovoljno za garsonjeru u Zagrebu dok ne naiđe nešto bolje. Meni je želja da dogodine upišem Učiteljski fakultet, a njoj da napokon nađe posao u struci i radi kao kuvarica. Uvek može bolje i nikad se ne treba prestati nadati", završila je Marija.

(Dnevno.hr)