Žrtvujete se za druge, a ne mislite na sebe? Pročitajte ovu priču i sve će vam biti jasnije

Ovde je red za žrtvoprinošenje?
“Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu.”
“Jooj, baš je veliki red.”
“Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete?”
“Ja – u ime ljubavi. Vi?”
“A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu!”
“A šta ste doneli kao žrtvu?”
“Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa.”

“Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.”
Otvaraju se vrata, čuje se glas: “Broj 852 uđite!“

“Idem ja. Tako sam uzbuđena! Šta ako neće da prime moju žrtvu?”
Broj 853 presavija se i čeka svoj poziv. Vreme prolazi sporo. Ali, evo iz kancelarije izlazi broj 852.
“I? I šta bilo? Šta su vam rekli? Prihvatili su vašu žrtvu?”
“Ne… Ispostavlja se da ovde postoji probni rok. Poslali su me da razmislim.”
“Ali kako? Zašto? Zašto ne odmah?”

“Oj, draga, oni me pitaju: „Da li ste dobro razmislili? Jer je to zauvek!“ A ja njima: „Naravno. Deca će odrasti, ceniće ono što je majka žrtvovala za njih“. A oni meni: „Sedite i gledajte na ekran.“ A tamo- neki čudan film o meni. Kao da su deca već odrasla. Ćerka se udala, negde daleko u inostranstvo. Sin zove jednom mesečno, pod moranje, snaja kroz zube priča sa mnom… A ja njemu: „Sine, pa što si takav prema majci?“, a on meni: „Mama, ne mešaj se u naš život, zaboga! Zar nemaš drugog posla?!“ A kakav posao? Šta da radim? Jer zbog dece sam sve i napustila, i živela sam samo za njih… Ispada da nisu cenili moju zrtvu… ? Džaba sam se toliko trudila?”

Iza vrata čuje se glas: „Sledeći! Broj 853″
“Joj, pa to je za mene.. Skroz ste me sludili svojom pričom. Ne mogu da verujem… ‘Ajd, dobro, idem sad ja.”
“Izvolite, uđite, sedite. Šta ste doneli kao svoju žrtvu?”
“Odnose…”
“Jasno.. ‘Ajde da vidimo šta imate.”
“Evo, gledajte. Nisu veliki, ali su simpatični. I friške su. Upoznali smo se pre samo pola godine.”
“I zbog čega želite njih kao žrtvu?”
“Zbog očuvanja porodice.”
“Čije, vaše? Poštoje neophodnost u njenom očuvanju?”
“Naravno! Muž ima ljubavnicu, odavno, stalno trči kod nje, laže, nemam više snage.”

“A vi?”
“Pa, šta ja? Pojavio se u mom životu jedan čovek, imamo lepe odnose.”
“Pa, znači, želite da žrtvujete ove nove odnose?”
“Da… Da, sačuvam porodicu.”
“Čiju? Sami govorite kod muža je druga žena, kod vas je drugi muškarac. Gde je tu porodica?”
“Pa šta.. Po dokumentima smo još u braku. Znači – porodica.”
“Znači sve vama to odgovara?”
“Ne, ne! Kako može sve to meni da odgovara? Stalno plačem i sekiram se.”
“Ali promeniti stare odnose za nove nikako ne želite?”
“Pa, nisu baš oni toliko duboki, onako, više površni… U principu, nije mi žao!”
“Pa dobro, ako vama nije žao, nama je svakako. Dajte te vaše odnose.”

“A meni su rekli da kod vas prikazuju film. O budućnosti. Što ga meni ne biste prikazali?”
“Filmovi su različiti. Neki su o budućnosti, neki – o prošlosti. Mi ćemo vama pokazati o sadašnjosti. Evo, uključujemo, gledajte.”
“Oj! Pa to sam ja! Bože dragi, pa što tako izgledam? Ma lažete! Ja vodim računa o sebi.”
“Pa to se vaša duša na ovaj način projektuje na spoljašnjost.”
“A ko je ovaj dečak? Vidi kako je simpatičan… Gledajte, on se pripija uz mene.”
“Niste prepoznali? To je vaš suprug u projekciji duše.”
“Suprug? Koješta! Pa on je odrastao čovek!”
“A u duši – dete. I pripija se, kao uz majku.”

“Pa takav je on i u stvarnom životu!”
“Znači ne vi uz njega, nego on uz vas?”
“Pa, da. Ja sam od detinjstva shvatila: žena mora da bude jaka, mudra, odlučna. Mora biti i glavna u porodici, i muža izvesti na put.”
“Pa, to je to. Jaka, mudra i odlučna mamica rukovodi svojim dečkom – suprugom. I lekciju mu održi, i pomiluje, i oprosti. A šta ste vi hteli?”
“Zanimljivo… Ali nisam mu majka, ja sam mu žena! A u ovom filmu… On je tako bespomoćan, i kod ove svoje će ponovo da pobegne, a ja ga svejedno volim!”
“Naravno, tako će i biti. Dečak će se malo igrati u pesku, pa će se vratiti kući. Kod svoje mamice. Malo će kukati na ramenu, plakati… Dosta je! Kraj filma! ‘Ajde da završavamo ovaj susret. Želite da žrtvujete ljubav? Niste se predomislili?”

“A budućnost? Zašto mi niste prikazali budućnost?”
“Vi nemate budućnost. Kod takve sadašnjosti – pobeći će od vas odrasli „dečak“, ako ne kod druge žene, onda u neku bolest ili – ni u šta. Sve u svemu, pronaći će način kako da se otkači mamine suknje. Jer i on želi da raste…”
“Ali šta da radim? Zbog čega ću onda sebe žrtvovati?”
“Pa vidite i sami. Možda više volite da budete mamica, nego žena!”
“Ne! Želim da budem voljena žena.”

“Ali i mamice, takođe, bivaju voljenim ženama, veoma često. I? Želite li da žrtvujete? Zbog očuvanja onoga šta sada imate, i da pri tome, vaš muž i dalje ostaje dečak?”
“Ne… Nisam spremna. Moram da razmislim.”
“Naravno, naravno. Mi dajemo vreme za razmišljanje.”
“A savete delite?”
“Sa zadovoljstvom.”
“Recite, pa šta treba da uradim da moj suprug… odraste, šta li je…?”
“Verovatno da prestanete biti mamica. Okrenuti se licem prema sebi i naučiti biti Žena! Zavodljiva, uzbudljiva, željena… Takva, kojoj poželi poklanjati cveće i pevati serenade, a ne plakati na njenim toplim grudima.”
“Mislite da će pomoći?”

“Obično pomaže. Ali samo u slučaju ako odlučite biti Žena. Ako nešto zatreba, vi slobodno dođite. Odnosi su vaši odlični, uzećemo ih sa zadovoljstvom. Znate, koliko ljudi u svetu mašta o takvim odnosima? Tako, ako želite da ih žrtvujete u korist drugih – dobrodošli!”
“Razmisliću…”

Broj 853 rasejano izađe iz kancelarije, panično pritiskajući svoje odnose ka grudima.
Broj 854 sa uzbuđenjem ulazi u istu kancelariju:
“Spremna sam da žrtvujem svoje interese zarad majčinog spokojstva…”
Vrata se zatvaraju. Po hodniku šetaju ljudi sa uz grudi pripijenim željama, sposobnostima, karijerama, talentima, mogućnostima – sa onim što su spremni nesebično žrtvovati..

Verujem da su se mnogi od vas pronašli u ovoj priči. Da li je zaista potrebno i vredno da se žrtvujemo za sve u ovom životu, da li se isplati? Šta mislite?