RODITELJSKA ODGOVORNOST: Naučite dete kako da reaguje na fizičko i verbalno nasilje!

Ovaj tekst je preuzet sa sajta Yumama.com

Da li ste ikada razgovarali sa detetom šta bi ono trebalo da preduzme ukoliko je svedok ili žrtva nečijeg nasilnog ponašanja? Neko detetu to mora objasniti, a ko će to biti ako ne vi? Škola ima drugačije prioritete (obrazovanje, pre svega, a tek potom vaspitavanje). Mediji šalju potpuno pogrešne poruke, i ne pomažu da kod svog deteta formirate vrednosti kao što su: nenasilje, tolerancija, humanost… Dakle, taj “neko” morate biti upravo vi, roditelji.

1.Ne žmurite. Zbog svoje potrebe da dete što više zaštitite, tešite se da se neće baš njemu dogoditi nešto što je neprijatno ili opasno. Međutim, protiv mraka žmurenje ne pomaže. Morate upoznati dete sa činjenicom da svet nije sasvim bezbedno mesto i da se samoodbrana podrazumeva.

2.Informišite se. Iako se u medijima najviše govori o fizičkom nasilju, najpristunije nasilje u školi jeste verbalno nasilje. Ne zaboravite da dečije kritike, zadirkivanje, ruganje... po dete mogu biti veoma bolne, ostavljati unutrašnje ožiljke i modrice. Samo zato što nisu vidljive, ne znači da ove modrice bole manje.

3.Dozvola. NE, NEĆU, NE DAM, NE DOZVOLJAVAM treba da budu dopuštene reči u vašoj porodici. Podrazumeva se da to nisu hirovita ili NE kao izraz razmaženosti već ona argumentovana i čvrsta NE koja su izraz dečijeg prava da svoj stav izrazi. Na žalost, u vreme u kome živimo, NE je šifra opstanka i vaše dete mora znati da ga upotrebljava.

4.Verbalna samoodbrana. Naučtie dete da svoje sukobe rešava nenasilnim putem. Razgovarajte o različitim situacijama koje može da prepozna u svojoj svakodnevici i dajte mu instrukcije kako bi trebalo da se ponaša. Nemojte, pri tom, govoriti da ne sme nikada da se suprotstavlja, na primer, učiteljici ili baki i dedi, a ostalima može jer tako, kod deteta formirate dvostruke kriterijume koji će ga samo zbuniti. Kada je dete zbunjeno, ono u potencijalno opasnim situacijama ne zna kako treba da reaguje.

5.Fizička samoodbrana. Objasnite detetu da, u slučaju, kada je fizički ugroženo treba da se ponaša na odgovarajući način. Na primer, ukoliko je u mogućnosti, najbolje je da, kada prepozna takvu situaciju, odmah ode. Zatim, umesto da hoda, bolje je da trči i to u pravcu u kome ima drugih ljudi. Ako je potrebno, važno je da o nasilnoj osobi upozori nekog odraslog. Ukoliko odlazak ne postoji kao opcija, jer je dete već u fizičkom sukobu sa nekim, treba da zna da je udarac laktom u stomak (kada ga neko drži sa leđa), veoma bolan, ili šutiranje u cevanicu ili zavrtanje malog prsta...

6.Samopouzdanje. Najbolja prevencija nasilja jeste samopouzdanje. Naime, svakom nasilniku je potrebno dete koje će ćutati i trpeti ono što mu se događa. Dete koje je samopouzdano, nikada nije laka žrtva.

7.Uzori. Razmislite ko su uzori vašoj deci. Da li ti uzori umeju da se odbrane ili ne umeju? Da li ti uzori možda propagiraju nasilno ponašanje? Kakav ste vi uzor, tj. model za kopiranje? Da li vi rešavate svoje konflikte nasilno ili nenasilno? Upravo je vaš način i pristup rešavanja problema onaj obrazac koji kopira vaše dete. Podrazumeva se da, što je ono starije, na njega sve više imaju uticaja vršnjaci. Međutim, čak i taj uticaj (koliki će on biti, koliko jak, koliko dugo trajati, kako se manifestovati) zavisi od one baze koju ste kod deteta fomrirali vi. Zato, pokušajte da budete što bolji “model za kopiranje”, a svoje sukobe, i sa njim i sa drugim osobama, rešavajte razgovorom.

8.Mediji. Napravite TV ili kompjuter dijetu. Umesto takvog načina provođenja vremena, ponudite porodične rituale, aktivnosti koje možete zajedno da sprovodite, i u kojima biste i vi i dete uživali. Nemojte dozvoliti da vas dete “obrlati” izajvama kako nešto praktikuju ili preko medija prate “svi iz njegovog društva”, ili da ste vi “zastareli”. Naime, izraz “svi” obično podrazumeva mali broj pojedinaca ali ga dete koristi kako bi generalizovalo ono što želi vama da dokaže.

9.Razgovarajte. Nemojte čekati da se nasilje dogodi da biste razgovarali sa svojim detetom o tome. Takođe, nemojte čekati ni da se dogodi njemu. Pitajte dete koliko se četso to događa u njegovoj školi, da li je nekada bio prisutan, kako se osaćao, šta je uradio, da li su se umešali nastavnici... Važno je da ono razume i koliko je štetno ukoliko prisustvuje nasilju nad nekom drugom osobom a ne čini ništa da pomogne. Pri tom, pozivanje pomoći je najčešći i najpoželjniji način pomoći, a ne lično “uletanje” u neki fizički sukob.

10.Neodustajanje. Sa razgovorima o nasilju kao i poželjnim oblicima samoodbrane nemojte nikada odustati. Jer, kako dete bude raslo i uspevalo da preraste potencijalne opasnosti jedne razvojne faze, u nekoj sledećoj fazi sačekaće ga sledeća iskušenja i moguće opasnosti. Tako, nasilno ponašanje u uzrastu od pet godina, sasvim je drugačije od onog kada dete ima 12 ili 15 godina. Nema nikakve garancije da samo zato što je vaše dete bilo uspešno u prevazilaženju nasilnih ponašanja svoje okoline u jednoj fazi, da će biti uspešno i u sledećoj. Zato je od velike važnosti da se o tome razgovara kroz sve razvojne faze jer svaka od njih krije i svoja iskušenja i opasnosti.

Jelena Holcer, pedagog