Kažnjavala sam sebe zbog jednog zalogaja: Ispovest umetnice koja se iščupala iz kandži anoreksije
Prvi put u blažoj formi, drugi put - jedva se spasavši. Šanse da premine bile su joj dvostruko veće nego da preživi jer je statistički odnos između umrlih i izlečenih dva prema jedan. Tačnije - jedna jer u ovu zamku uma daleko češće zapadaju pripadnice nežnijeg pola.
PREZAŠTIĆENOST
Marina je jedinstvena po tome što je od svih faza razboljevanja i lečenja napravila umetničko delo bazirano na iskustvu i iscrpnom istraživanju. Kod nje je sve moralo da bude „do koske“ - ili totalna euforija, ili duboki „patos“, pa još uči da manjak nadražaja doživi kao ravnotežu a ne kao tupost. Svesna da se baš u toj dimenziji karaktera nalazi klopka da ponovo završi u krevetu, kao živi skelet. Uči i da ne mora da bude „gospođica savršena“, što je glavni motiv anoreksičarki. Sve se u toj bolesti odvija po određenom šablonu, koji ipak dopušta bezbroj individualnih ispoljavanja.
„Ja sam jedinica najboljih, najbrižnijih roditelja na svetu“, počinje svoju priču tipičnim uzrokom nastajanja anoreksije - prezaštićenošću. Nikada je nisu pritiskali, od nje očekivali, što je mali otklon od pravila. Al’ baš tu je „kvaka“ - Marina je dobro znala da oni svu svoju sreću dosežu kroz nju. Zbog toga je u preuranjenom pubertetu imperativ bio da ostane „mala devojčica“. Iz tog razloga je stezala grudi selotejpom čim su krenule da bubre iz dečje figure, u trećem razredu osnovne škole. S jedne strane želela je da produži detinjstvo, a s druge da se suprotstavi paternima ponašanja: nemuštom izražavanju ljubavi porodice sažetom u nutkanju s pažnjom pripremljenih obroka.
„Prestala sam da jedem, sva ponosna kao da sam nešto izmislila“, sledeći je od obrazaca razvoja anoreksije. Sa svim što uz to ide: usavršenom veštinom da nejelo prikrije. „Anoreksičarke su prave manipulatorke, što je svojstvo narkomanije“, objašnjava Marina, poistovećujući zavisnost od gladi i adikciju od droge. Slični su mnogi mehanizmi, pa kao što narkomani lako „preveslaju“ svakog da dođu do para za dozu, oboleli od anoreksije „izmuntaju“ bližnje da su zalogaji hrane završili u stomaku, a ne u kesicama skrivenim u džepovima.
„Tako sam oslabila 20 kilograma i izgubila menstruaciju. Jes!!!“, ilustruje svoju prvu „pobedu“ takve vrste hitrim pokretom ruke sa čvrsto stisnutom pesnicom kakav se viđa kod mladih kada zbog nečeg trijumfuju. Roditelji su, naravno, upali u paniku, vodili su je po raznim klinikama, kod lekara i psihologa. Kada je otklonjen taj osnovni simptom, kada je vraćen mesečni ciklus, a ona dobila na kilaži, odahnuli su smatrajući da je izlečena. Od „hodajuće instalacije od kostiju“ došla je do (maltene) normalne težine i ženskih karakteristika.
Ali problem je ostao u dubini čekajući novi „triger“ da se aktivira. Marina je i dalje padala u histeriju ako dobije četvorku, što se na fakultetu iskazalo kao poništavanje devetki. Tada kao da se ponovo ispoljio pubertet zarobljen u neko svoje doba. Kao što su grudi porasle uprkos kilometrima selotejpa, anoreksija se vratila na mala vrata, u svoj svojoj zastrašujućoj dimenziji.
„Ti svoje telo ne doživljavaš ružnim, ali jednostavno ono nije tvoje“, objašnjava još jedan od znakova bolesti stručno nazvan dismorfija. To nema nikakve veze sa estetikom, kaže, već sa unutrašnjim osećajem duše da ne pripada tom „ogromnom oklopu od sala“. Svaki kilogram manje smanjuje taj disbalans.
„Uz to se navučeš na takvo stanje svesti izmenjeno kao pri svakom postu“, objašnjava dalje. Uživaš, ložiš se, to tako ide, ide, ide... I onda naglo prestane. To je već faza kada je organizam istrošio sve zalihe masti i kreće da proždire mišiće. Što se stručno zove - autokanibalizam, koji udara i na srce.
KRIVICA I ČEDNOST
Menstruacija je u ovom trenutku davna prošlost, kao i svi drugi vidovi seksualnosti. Ti si praktično invalid, vezan za krevet, zavisan od bližnjih, iako je početni motiv bio - demonstracija nezavisnosti. Jer jedan od zajedničkih imenitelja anoreksičarki je da su „kontrol frikovi“. Kada tako strukturirana ličnost uspe da zauzda esencijalni nagon za jelom, onda je velemajstor svog umeća.
U međuvremenu, psiha se zabavlja svakojakim drugim opsenama. Jer što si manje žena, to si više čedna. Svaki unos hrane doživljavaš kao silovanje, kao prljavu penetraciju.
„Sve devojke sa ovim problemom u toj fazi sebe smatraju za anđele“, citira svoje tadašnje misli, ali i postove na specijalizovanim blogovima. Sistematične po prirodi, one u dlaku znaju koliko, recimo, malina ima kalorija. Na tom stepenu razvoja anoreksije obolele postaju kalkulatori, i dalje opsednute hranom i svojom težinom. „Sve nam se svodi na ‘kad sam jela, da l’ sam jela, koliko je to kalorija’“, veli za tu „drugu Marinu“, skrajnutu, potisnutu.
„Često bih sebe kažnjavala, pa sam za jedan ugriz jabuke morala da istrčim do devetog sprata“, opisuje još jednu od tipičnih reakcija. Sklona ritualima, kao i sve druge, na tanjir bi dugo ređala hranu, da se slaže bojom i oblikom. Kuvala bi, mesila, pravila svetkovine oblapornosti namenjene svima, osim sebi. U goste bi buljila dok jedu, nutkala ih i kljukala, a da sama ništa ne okusi.
„Patologija se često grana, pa su anoreksičarke sklone raznim opsesivno-kompulsivnim radnjama.“
Tako je jedna njena prijateljica sa endokrinološke klinike imala opsesivnu potrebu da pere ruke.
„Smatrala je da će preko dlanova uneti čestice hrane nekih prethodnih, tuđih ručkova“, seća se Marina devojke koja je pre nekoliko godina preminula, kao i mnoge druge. Anoreksičarke ne umiru od anoreksije, već od neke banalne infekcije, budući da im imuni sistem propada kao i obolelima od side. I sama je bila pod sličnim rizikom. Srećom, tada je već bila u bolnici; hodala je, nije bila u kolicima, klompa joj je zapala u odvod u kupatilu, a sa njom i stopalo. Od benigne ranice noga joj je do sutradan bila crna, gangrenozna.
„Lekari su već hteli da je seku, ali su nakon dugog većanja odlučili da operišu ranu na gležnju. Anestezija nije dolazila u obzir, ubila bi me, pa su rešili da me seku na živo. Cela se bolnica orila od mojih krika“, sada se smeje Marina. I ovu scenu kao iz poljskih bolnica Velikog rata ovekovečila je kamerom.
Rado se vraća na anoreksičarske anegdote, o tome kako se međusobno podržavaju da udebljaju jedna drugu. A istovremeno se i uče kako da nadmudre leptin i grelin, hormone prednjeg režnja hipofize zadužene za sitost i glad. Kako da, recimo, zalogaj hrane dugo žvaću, ukusima nagrade nepca i mozak, a onda ispljunu. Smešno joj je i kada se seti kako izgleda kad im pukne film pa počnu da žderu takve količine hrane koje, naizgled, ne mogu da stanu u majušno telo. Za tim sledi nekad bulimija (povraćanje), ali uvek jeziva griža savesti.
SAMOPOVREÐIVANJE
Iako se anoreksija smatra fenomenom novog doba, nastalom usled „barbi“ diktata, koreni dosežu mnogo dublje u istoriju. Veruje se, u svetlu novih saznanja, da je bolest prisutna još od helenizma. Opisi stanja Svete Katarine od Sijene i nekih drugih monahinja iz 13. i 14. veka takođe upućuju na anoreksiju. Uz nagli porast ženskog monaštva, jačala je praksa izgladnjivanja u ime Boga.
„Tada je jedini način da iskažeš bunt protiv patrijarhalnog sistema, gde se žena obećava i udaje još kao devojčica, bio da odeš u veru. I tako završiš u patrijarhatu nad patrijarhatima“, tumači Marina. Takve žene su bile Hristove neveste i da bi u taj „brak“ ulazile čistije, prekomerno su postile. Izmenjeno stanje svesti usled gladi nalik halucinacijama išlo je naruku poželjnim božjim pojavljivanjima.
„I savremene anoreksičarke često posegnu za ‘katovanjem’ (rezanjem)“, objašnjava Marina i pokazuje još vidljive tragove samopovređivanja.
„Za to sam imala i poseban alat, shodno potrebi za ritualima“. Ispošćene, gubile su menstruaciju, utirući seksualnost. Žitija tih devica svetica se, prema Marininim rečima, jedva razlikuju od ispovesti manekenki sa Fešn TV, u smislu šta se od njih očekuje, a čemu zapravo teže.
Pod nazivom neurosa, anoreksija se dijagnostikuje u 17. veku u Engleskoj i Francuskoj u nekoliko slučajeva, od kojih je jedan bio mladić „sa velikom strašću prema učenju“. U 19. veku bolesti se pronalaze dublji koreni u porodičnim odnosima. Kao okidač se prepoznaje stres, a kao kritično doba od 16. do 23. godine. Priznaje se i postporođajna, kao i posttraumatska. Zbog paradoksalne živahnosti obolelih, uglavnom žena, nazivu se dodaje histerika, što se docnije odbacuje i zadržava neurosa.
Tek kraj 20. veka donosi širu svest o anoreksiji publikacijom „Kavez od zlata: anorexia neurosa“, psihoanalitičarke Hilde Broč, prodate u 150.000 primeraka. Kada je 1983. od srca umrla ekstremno mršava muzičarka Karen Karpenter, ceo svet je putem medija saznao za ovaj umom izazvan poremećaj apetita. „Pretežno je vezan za Zapad“, ističe Marina.
MANIPULACIJE
Fenomen anoreksije je da obolela osoba vidi sebe kao u obrnutom ogledalu. Ona je sebi odvratno debela iako zapravo izgleda kao da je izašla iz logora. Zato se i dalje muči glađu, da dostigne ideal, vrlo sličan skeletu presvučenom kožom.
Zato nakon faze samozadovoljstva, navikavanja na stanje gladi, autokanibalizma koji telesnu masu smanjuje za preko 60 odsto, sledi potpuna iznurenost. U većini slučajeva obolele i dalje negiraju bolest, odbijaju da idu kod lekara. Ako i odu kod psihologa i psihijatra, dobro ga „izdriblaju“ svojim argumentacijama.
„O kako sam se samo poigravala“, priznaje. „Njihova uobičajena strategija je terapija antidepresivima jer anoreksiju vide kao oblik depresije.
“ Kod Marine je i to bilo manično, sa opstalom voljom da se leči prirodnim putem: pilule je gurala u rupu u zubu iz kog je izbila plombu.
Lekari druge vrste, endokrinolozi i nutricionisti se, opet, fokusiraju na konsolidaciju telesne mase, često ne vodeći računa o „jo-jo efektu“, da anoreksičarka koliko dobije, toliko i izgubi na težini kada je opet uhvati žuta minuta. Stoga lečenje mora da bude intradisciplinarno, u saradnji svih stručnjaka, a pod vođstvom psihoterapeuta. Još preciznije - glavna u izlečenju je sama bolesnica, odnosno njena odluka.
Marina je došla do toga tek kada je dotakla dno, sa nepuna 32 kilograma. Utroba joj je krvarila, želudac je sam sebe pojeo iskazujući to hroničnim gastritisom i čirom.
„Imala sam stomak kao dete iz Bijafre“, kaže. Imala je telo devojčice od sedam godina, a kosti starice od 70 posle menopauze i potpuno proređenu kosu. Sa promrzlinama po rukama jer je zapala u hipotermiju, bez iole naslaga koje čuvaju toplotu. Sva je bila obrasla bebećim dlakama, čak i po licu, što je bio odgovor organizma da se zaštiti. „Kako sam samo bila smešna“, kiselo se smeška.
Nije mogla da hoda, pa su je odneli na Kliniku za endokrinologiju Kliničkog centra u Beogradu. Sreća, pa je majka na internetu otkrila dr Veru Popović, bez premca u toj oblasti, koja ju je sa nekoliko pravih rečenica ubedila da ostane nakon tri godine „vucaranja kojekuda“. Ključno je bilo uverenje da će Marina biti „šefica“, u potpunoj kontroli nad procesom. Sreća i što je dečko ostavio, pa je ostala i bez tog oslonca. Ali dovoljno prisebna da se takva fotografiše za potrebe umetnosti.
SPAS
Budući da je imala oštećene funkcije, dva meseca je provela na aparatima, a kad je već mogla da jede sama, odlučila se za makrobiotiku, koja pravi balans. Svaki novi kilogram dobila bi prvo u glavi, uz pomoć psihoterapeuta Bojana Lapčevića. S obzirom na otvoren odnos, nije imala potrebu da manipuliše. Pretresla je sve moguće uzroke anoreksije u detinjstvu, prozrela njihovu umreženost i složenost.
„Bilo je dragoceno i to što je nutricionistkinja stalno bila uz mene. Motrila je da li ću da progutam svaki zalogaj. Praktično sam ceo dan jela jer su se doručci stapali sa ručkovima, a ovi sa večerom“, objašnjava Marina. Nutricionistkinja je takođe razbijala stara uverenja, recimo da skrob sa skrobom ne ide. Uz porciju pirinča bi, stoga, morala da pojede i parče hleba, ma kako se toga gnušala.
Meseci su prošli dok je nisu otpustili iz bolnice. Sada je smatraju izlečenom iako ona dobro zna da je još pod rizikom. I dalje na svaki stres reaguje gubitkom kilaže (i po 10 kilograma!), ali se uči da to kontroliše, što joj je uvek bila specijalnost.
Njena priča završila se srećnim ishodom, ali je statistika neumoljiva: dve devojke na nju jednu smrtno su ugrožene. To što se ne vide nije znak da ih ima manje. Ili se slojevito oblače, ili se kriju kod kuće. Marinin instikt je istančan, ona ih lako prepozna. I one koje su to bile, i one u opasnosti da to postanu.
Znajući kroz šta je prošla, uključila se u savetovalište Klinike za endokrinologiju, koje je ubrzo ugašeno zbog nedostatka sredstava. Gostovala je po medijima apelujući na opasnost bolesti i neophodnost lečenja. Mnoge devojke joj se javljaju i same, preko Fejsbuka, dolaze na izložbe, raspituju se izokola. Ako je u nečemu stručna, to je nagovaranje. Kada je vide takvu, srećnu i tanku, bogatu iskustvom, kada shvate da sve te razne fore kod nje ne prolaze, lakše se odluče da potraže pomoć. Njena praksa zadire i u slučajeve koje nauka broji promilima: konsultuje i dečake, uglavnom sa problemom vlastite seksualnosti.
Telo je i dalje u žiži njene umetničke pažnje, modni i drugi imperativi u vezi sa razmerama. Istetovirana je oko oblina na 60-90-60, u nežnoj roze nijansi. Polni stereotipi su ti koje sad razbija na mnogo lucidnih načina. Želi da postane majka, ne nužno i žena. Trideset dve su joj godine, a ima način razmišljanja daleko zrelije osobe.
„Često se govori da je anoreksija usporeni suicid. To nije tačno. Više od svega želim da živim i uvek sam to želela“, zaključuje. Sada voli sebe takvu kakva je.
Pročitajte još na portalu Newsweek.rs
Tajne Zemljine kore: Šta se nalazi na dnu najdublje rupe na svetu (FOTO)
Ova porodica je već 43 godine na Mesecu: Pogledajte kako su dospeli tamo (FOTO, VIDEO)
Cvetno osvetljenje na trgu u Jerusalimu: Najavljuje tramvaj, pozdravlja prolaznike (FOTO)
Štiti žene od nasilnika: Uređaj koji umesto vas zove policiju (VIDEO)
Pantalonama protiv utapanja: Marinac otkrio trik koji spasava živote (VIDEO)
VUČIĆ RAME UZ RAME SA SVETSKIM LIDERIMA: Predsednik na Samitu Evropske političke zajednice o ozbiljnim izazovima i sukobima sa kojima se suočava ceo svet (FOTO)