(NEVEROVATNA PRIČA) JEO BRADU I NOKTE DA BI PREŽIVEO: Kako je ovaj čovek izdržao 438 dana na okeanu

Jednog dana u Novembru 2012. godine, ribar po imenu Salvador Alvarenga doneo je sudbonosnu odluku da ignoriše loše vreme i usudi se da bezobzirno isplovi na more u svom malom ribarskom brodu. Učestala pecanja su smanjila broj riba za 10 odsto, tako da se za unosan lov morla otploviti skoro 200 kilometara od obale.

Šezdesetčasovna smena, koja bi donela veliki broj tune, mahi-mahi ribe i, iznad svega, ajkule, mogla bi usrećiti ribara za 250 dolara, koje bi Salvador potrošio uglavnom na alkohol i drogu. On je bio poznat po svom lumpovanju i ženskarenju.

Tog dana, njegov partner nije bio u mogućnosti da pođe sa njim, pa je zato Salvador unajmio iskusnog Ezekel Kordobu (22). Salvador se seća da je on imao dovoljno iskustva za obojicu. Među ribarima Kosta Azula, imao je repotuaciju neozbiljnog, ali i izuzetno odgovornog na moru. Ali, nije bio svestan toga da će mu kvaliteti zatrebati u narednom periodu, koji se smatra za jedan od najdužih perioda samoće koji je iko doživeo na malom brodiću na moru.

Džonatan Frenklin, američki novinar i pisac, podario je njegovoj sagi težinu koju zaslužuje. Isprva, pomisli se da od 438 dana na moru nijedan nije različit, ali Salvador i Kordoba su uhvatili skoro pola tone ribe u svirepoj oluji koja ih opkolila. Salvador je znao kako da se nosi sa olujnim talisama, ali ih je motor izdao, što je situaciju učinilo mnogo opasnijom. Do kraja šesnaestog dana, bili su skoro 500 kilometara udaljeni od obale, izvan dosega meksičkih spasilaca, koji nisu znali da li su ova dva ribara preživeli oluju.

Gladan, očajan, Salvador bi hvatao meduze i gutao ih cele. On je hteo da odseče i svoj prst, ali nije bio siguran da bi zaustavio krvarenje, pa je kasnije počeo da jede deo svoje brade, marinirane u morskoj vodi, i nokte. Veliki problem je bio nedostatak vode, pa su nesrećni ribari bili primorani pa piju sopstveni urin.

Kako su putovali južnije, okean je prikazao svoje darove. Ribari su postali iskusniji, skupljali su kofe i boce i punili ih kišnicom. Jeli su sve na šta su naišli. Salvador je imao ogromnu inspiraciju, nalazio je način kako da hvata galebove golim rukama. Iskoristili bi skoro svaki deo morskih životinja koje su uspeli da uhvate.

Kordoba, ipak, nije delio Salvadorev entuzijazam za životom. Postao je depresivan, odbijao da jede i nakon četiri meseca, preminuo. Salvador je plakao satima, a Kordoba ga je pre smrti zamolio da ne jede njegovo telo, što je Salvador i ispoštovao. Salvador je čuvao njegovo delo šest dana, tokom kojih je pričao sa njim i na kraju ga spustio u vodu.

U samoći se zabavljao zamišljajući da igra fudbal a kao loptu je koristio deo ribe. Pravio je timove od ptica koje je hvatao, a kojima nije dozvolio da odlete. Jednoj je čak dao ime Kristijano Ronaldo. Kako bi sebe zaštitio od depresije i izbegao loše misli, izmislio je alternativnu realnost u kojoj je, kako tvrdi, uživao. Takođe, zamišljao je kako opet vidi svoju ćerku.

S vremena na vreme, uočio bi neki brod. Jednom prilikom, fanatično je mahao posadi broda. Neverovatno, oni su njemu uzvratili, misleći da je isplovio iz zabave.

Salvador, nažalost bez svog partnera Kordobe, doživeo je neverovatno iskustvo - da preživeo je 14 meseci na brodu sa pokvarenim motorom. Konačno 438. dana, našao se na obali Maršalskih ostrva skoro 9.000 kilometara udaljen od početne destinacije. Ali da stvar bude još gora, morao je da otpluta do severa Australije i nastavio još skoro 5.000 kilometara kopnom pre nego što je stigao do Filipina.