ISPOVEST ŽRTVE BRAČNOG ZLOSTAVLJANJA: 20 godina smo deca i ja trpeli nasilje, bojala sam se odlaska

"Prestanite. Jednostavno prestanite pitati zašto je žena toliko glupa i slaba da ostane u zlostavljačkoj vezi. Nema odgovora koji biste mogli razumeti. A vaša osuda samo će još više osramotiti zlostavljanu ženu. Jer to posramljuje žene poput mene.

Suprug me nije udario na našem prvom izlasku. Tako obično ne počinju zlostavljački brakovi. Ustvari, naš prvi sastanak je verovatno bio prilično sličan vašem: on je bio šarmantan, obraćao je pažnju na mene i laskao mi je.
Naravno da je bilo upozoravajućih detalja na početku veze. Ali ja sam bila mlada i naivna, verovatno kakvi ste i vi bili na početku vaše veze... Osim što je moj brak skrenuo u drugom smeru.

Brak u kojem dolazi do zlostavljanja postaje takav s vremenom. On je spor, metodičan i neprestan, kao voda koja kapa iz loše zatvorene česme.

Problemi počinju s jednom malom kapi koju možda i ne primetite. Kad vam se obrati na način koji bi trebao biti"samo šala". Meni je bilo rečeno da sam preosetljiva i da nije bila reč ni o kakvoj velikoj stvari. Pa mi se počelo i činiti kao beznačajno i malo i kao da sam stvarno malo preosetljiva.

Povremeno bih primetila da kapa, ali nije bila reč ni o kakvim velikim stvarima. Šala u javnosti na moj račun činila mi se sve više kao nešto što moj partner čini kad je glavni zabavljač na žurci.

Kad bi me upitao da li planiram izaći napolje u "toj haljini" ili s kim se idem videti, mislila sam da to samo znači da me voli i da se brine za mene.

Kad mi je rekao da mu se ne sviđaju moji novi prijatelji, saglasila sam se sa njim. Suprug mi je bio bitniji od prijatelja, pa sam prekinula druge veze.

Iako vam to kapanje počinje sve više ići na živce, ne biste valjda prodali kuću zbog jedne česme koja kapa?! Kad me gurnuo malo jače nego što je trebao, sama sam sebe uverila da nije to stvarno mislio tako uraditi. On je jednostavno zaboravio koliko je jači od mene.

A kad mu se suprotstavim zbog još jedne laži koju je izrekao, on mi kaže da sam luda što mu ne verujem. I tako se ja zaista i počinjem osećati kao da sam pomalo luda.

Počinjem smišljati načine na koje mogu nadoknaditi stvari koje eventualno nedostaju u našem braku. Trudim se biti bolja supruga, imati čišću kuću, uvek pripremljenu večeru.

Jednu noć njegovom večerom nahranim psa, ali on se pojavi kod kuće kasno i ja se ne osećam tako opušteno kad se u ponoć dižem iz kreveta da mu pripremim obrok dok se on dere na mene.

Buđenje iz sna postaje uobičajena pojava, ne dopuštam sebi da opušteno, duboko spavam. Uvek slušam i čekam.

Ujutro pazim da decu tiho otpravim napolje, kako ne bi probudili tatu. Svi počinjemo hodati oko njega kao po jajima.

Sad već kapa dosta jako, ali ja se bojim staviti ispod kantu i videti koliko vode gubim, jer se u meni ugnezdilo poricanje.

Da nisam rekla to što jesam, on se ne bi toliko naljutio. Ja sam kriva. Samo moram biti tiha. Trebala sam biti pametnija nego da mu se suprotstavim nakon što je pio.

On je u pravu. Stvarno sam nezahvalna kučka. On svaki dan ide na posao kako bih ja mogla ostati kod kuće s decom. Naravno da mu treba vremena za sebe nakon što dođe kući.

U retkim situacijama kad se idem naći sa prijateljima, jurim kako bih stigla kući pre njega. Nikad ga ne zamolim da on pričuva decu kako bi ja imala noć za sebe. Ne smem ga ni na koji način dovesti u nepriliku.

Pokušamo ići na bračno savetovanje, iako nijedno od nas nije iskreno reklo zašto smo uopšte došli. Savetovanje nikad ne dođe do drugog tretmana.

Toliko se trudim biti savršena supruga i imati savršenu porodicu da i ne primećujem da se voda izlila po podu.Pred drugima nas predstavljam kao savršenu porodicu, objavljujem fotografije srećne porodice na Fejsbuku. Počela sam se više baviti dečjim aktivnostima i molim se da se stvari promene, ali ako me neka od drugih majki upita da li je sve u redu, lažem da jest.

Nisam sigurna što me više plaši: strah da bi drugi mogli otkriti moju tajnu ili da bi moj suprug mogao otkriti da sam ja odala tajnu našeg braka. Tad odjednom shvatim da ga se bojim.

Jedan dan ustajem iz kreveta i shvatam da je kuća poplavljena. I glava mi je skoro potpuno pod vodom. I bojim se.Tad shvatim da strah vidim i u očima svoje dece i pitam se šta li sam to učinila. Kako sam završila ovde? Ko sam to postala?

Jednu noć on baci mobilni na mene i skoro me udari u glavu. Ja želim da spakujem decu i odem. Tokom večere, kad ustane i gađa me viljuškom pred decom, ja želim otići.

Ali kuda bih mogla otići? A i ako odem, šta ću uraditi? Kako ću da da priuštim samostalan život?
On je u pravu: ja nisam sposobna preživeti samostalno. Treba mi njegov novac. I tako ostajem, jer nakon 20 godina ovakvog života, ja ne znam kako drugačije živeti.

Poplava se nastavlja, te ja ponovno gubim dah pod vodom. Tokom naše tipične večeri ispunjene njegovom ljutnjom, ja kažem da je bilo dosta i odlučim mu uzvratiti. Ali čak i pijan kakav je, on je jači od mene.
Kad se nagne nad mene vidim da u očima ima "taj" pogled. Njemu je pružena biološka mogućnost da me ubije, a pogled u njegovim očima me prestravio.

On mi kaže da slobodno odem, ali da će deca ostati s njim. Ja znam da mi je ovo poslednja šansa da se izborim, ne samo za sebe, nego i za svoje psihičko zdravlje. Ali uprkos mojim namerama, tajna je napolju. A ja ga ne mogu samo tako napustiti, kao što mi toliki prijatelji preporučuju. Nije toliko jednostavno.

Nemam novac (on je pronašao moju tajnu zalihu koju sam skupljala skoro godinu dana). Trebala sam znati bolje. Uvek je pazio što radim, a mrzeo je kad bih ga optužila da me špijunira.

Osećala sam se krivom i posramljenom kad sam mu dala svoju ušteđevinu. Verovatno je popio ili potrošio na kockanje, kako bi impresionirao neku drugu ženu.

A ja sam zapela i opet ostajem.

Molim se Bogu da ne padnem još jednom, jer iako shvatam da nema spasa za moju porodicu, želim da spasi mene i moju decu.

Ja sam jedna od srećnica. Iako više nisam u braku, imam duboke ožiljke.

Zlostavljanje se ne mora nužno pokazivati u obliku masnice na licu ili krvave rane. Tragovi psihološkog zlostavljanja jednako su štetni.

Krenula sam na terapiju na kojoj mi je dijagnostikovana depresija, anksioznost i PTSP. Zbog psihološkog zlostavljanja bila sam sva u strahu, a zbog depresije i teskobe nisam bila sposobna preduzeti potrebne korake kako bih izašla iz svega.

Tri godine posle, i dalje me određeni zvukovi i situacije podsete na ono što se dogodilo. Kad se moj šef jednog dana naljutio na moju koleginicu i počeo se derati, fizički mi je pozlilo. Kao da sam se našla na istom mestu na kojem sam bila pre toliko godina.

Brinem zbog toga kako je na moje kćerke uticalo to što su gledale kako se muškarac (otac) loše ponašao prema ženi, ali i zbog toga kakav je to uzor bio za moje sinove.

Ostala sam u braku zbog dece. A sad krivim sebe zbog učinaka koje je moj ostanak mogao ostaviti na njih. Zašto sam ostala? Zato što sam bila izolovana; bila sam finansijski zavisna o njemu; bila sam neispavana; uveravao me i verovala sam mu da sam beznačajna; bila sam iscrpljena jer sam stalno morala biti na oprezu od sledećeg napada...

Ostala sam jer sam se više bojala odlaska."

(express.hr)