ISPOVEST DEVOJKE: Zašto mi je bivši dečko i dalje najvažniji muškarac u životu

Prava ljubav je čudna - ona menja oblik, formu, nekada je burna, nekada tiha, nekada se ne uklapa ni u jedan poznat šablon, možda je niko ne shvata niti razume, možda se u njoj gube i čak akteri iste, ali jedna stvar u vezi prave ljubavi je sigurna - ona nikada ne prestaje.

On je moj večni prijatelj, moja bezrezervna podrška, moja konstanta, moj oslonac i rame za plakanje, neko ko je bio tu kada je bilo najlepše, ali i kada je bilo najteže. A, iznad svega on je čovek kome se neprestano divim. Jedini muškarac kome mogu da "prišijem" epitet izuzetan.

Tokom života srela sam nekolicinu izuzetnih žena, ali nikada nisam upoznala ili čula za izuzetnog muškarca - onog koji je i lep, uspešan, sposoban, perspektivan, zdrav, čvrst, pametan, duhovit, zabavan i plemenit. A, onda sam imala tu sreću da sa takvim delim život, radosti i tuge tokom nekoliko godina. To je najdragoceniji dar koji sam od Boga dobila.

Kada bih imala pravo na jednu želju, bila bi to prosta želja - da tog čoveka ponovo zavolim kao partnera. Ne znam kako ili zašto, ali ljubav ume da bude "prokleta" stvar - tako se i naša zvanično "okončala". Ali, nikada nije prestala... Promenila je formu i "vrstu", ali da li je to uopšte bitno sve dok traje?

Ljubav u praksi prečesto komplikujemo, ali smo je u teoriji sveli na veoma ograničena poimanja. A, upravo je suprotno - ljubav uglavnom teče veoma jednostavno, ali ju je veoma teško podeliti na svega nekoliko vrsti odnosa. Ljubav može da se pojavi u bezgranično mnogo verzija, i sve dok traje, postoji i u vama "budi" lepe emocije, nije bitno što možda niko ne razume tu ljubav. Čak ni vi sami... Ali ako je tu i ima je, vaša je dužnost da je negujete.

Zato smo nas dvoje ostali prijatelji - to je reč kojom srpski jezik opisuje naš odnos. U realnosti mi smo mnogo više od toga, ali opet smo manje od partnera. Ne, ne vodimo ljubav zajedno, ako vam je to bila prva asocijacija. Ali se mnogo grlimo, ručamo zajedno, pijemo kafu zajedno, šetamo zajedno, smejemo se zajedno, nekad i plačemo, verujemo jedno drugom, pomažemo jedno drugom i uvek, ali baš uvek znamo da smo tu jedno za drugo. Kada sija najjače sunce ili pada olujna kiša, uvek imam gde da se sklonim.

Ljudi uglavnom razumeju, teško im je da shvate ili prihvate ovakvu vrstu odnosa - on se ne uklapa u naše ograničene definicije o ljubavi. Ali, ja nikada neću razumeti one koji mogu da potpuno izbace iz života one kojima su nekada najviše verovali, u koje su se kleli, za koje su disali, sa kojima su delili svoju dušu i telo?
Znam da naš odnos neće zauvek ostati isti - doći će novi partneri i neke nove odanosti moraće da "isteraju" stare. No, isto tako znam da ću zauvek voleti ovog čoveka, da ću zauvek verovati u njega, da ću zauvek biti ponosna na njegove uspehe i dostignuća, da nikada neće proći dan da mu ne uputim bar jednu dobru želju i misao. Zato što je zaslužio i zato što je danas toliko malo izuzetnih ljudi. A, on je jedan od njih.

Ako nekada zaboravi, želim da zna da bih volela da sam mogla da patim umesto njega, onda kada sam ga bolela. Žao mi je svakog trenutka kada su ga drugi potcenili, povredili ili bili nepošteni. Srećna sam kada je srećan i nema mnogo toga na ovoj planeti što može da me obraduje kao kada mi kaže da je prosperirao - na bilo kom planu. Biću najsrećnija onda kada bude svima pokazao koliko vredi, ume i zna, i kada ga, ponosna što sam bila veliki deo njegovog puta i rasta, budem gledala na vrhu.

Volim te, izuzetni čoveče, ti jedini znaš kako i koliko.

(B92)