MISTERIJA Tesline sobe 3327: Najtužnija priča o srpskom geniju

U trenutku kada sam se zatekla u Teslinoj sobi 3327, prošlo je tačno 70 godina od Teslinog zadnjeg udaha. Bila sam pozvana na prvu Teslinu Komemorativnu Konferenciju, održanu u čast i obeležavanje njegove smrti u Njujorker Hotelu u januaru 2013. Napisala sam knjigu nekoliko godina pre toga dana, i nazvala je Teslina Frekvencija Mira. Naočigled beše to priča o njegova poslednja tri dana života ali, na dubljem nivou, reflektirala je njegov celoživotni trud u donošenju mira nacijama sveta.

Tesla je razumeo, bolje nego iko, kako to neće biti jednostavnan zadatak. Ratovi su bili masovni pokreti lišeni razuma koji su čvrsto počivali na slepom dosluhu i lažnim uverenjima nacija koje su ih pokretale. A znao je da je masi potrebna komponenta vremena kako bi se umirila.

Čista fizička zakonitost natopljena krvlju u čast – Smrti. Ništa više. Ništa manje. Nijedan časno. Samo to!

Te večeri sam bila upravo zapanjena činjenicom da sedim u njegovoj sobi. Moja opčinjenost je trajala i prethodna tri dana. Posebno me zapanjila izvanrednost: Tesla je još mogao da privuće ljude da slede njegove puteve.

Ništa se zapravo nije promenilo izuzev komponente vremena t = 1943 + 70 i zbog te neobičnosti,Tesla je bio jedini koji je zapravo nedostajao u toj večernjoj slici sobe 3327. U vezi prostorne komponente te iste formule, ništa se bitno nije promenilo. Dimenzije sobe su bile iste, čitav hotel se tek malo izmenio a vrsta gotovo opipljive energije lelujala je njegovom sobom.

Sedela sam na jednome od dve kreveta koji sada krase sobu i gledala uokolo. Prostor u kojem je boravio Nikola Tesla, jedan od najvećih umova moderne istorije, beše klaustrofobično malen od plafona do poda i od zida do zida. Mogla sam ga živo zamisliti, onako visokog, kako se sporo kreće po toj malenoj kutiji od sobe. Promislila sam, sa apsolutnom sigurnošću u sopstvenu procenu, da se nikada neće izgraditi veći spomenik ljudskoj nezahvalnosti od sobe 3327 Njujorker Hotela.