PRIČA MAME MILICE: Rodila sam blizance ali iz porodilišta sam iznela samo svoj kofer

Napokon smo i mi dočekali dve crtice na testu, mislili smo da srećniji ne možemo biti. Kako smo se prevarili!

Nemoj više da gledaš, nemoj više da gledaš! Javljam dragom: "Čestitam postaćeš tata, sigurno je!"

"Super, jel sve ok", pita on.

"Jeste, ali ima ih dvoje!" Tajac! "Milee, jesi li me čuo?" Mile u šoku, kao i svi kada su čuli da nosim blizance.

Prvi meseci trudnoće su prošli super. Bebe odlične, sve školski, dečak i devojčica. Ekspertni UZ super, dabl test super, sve čista petica! Termin 16. mart 2014. Ja trudnica u formi, svaki dan šoping + šetnja, piše Yumama.

Drugi dan Božića išli smo kod mojih na ručak, na riblju čorbu. Sećam se da mi je bilo malo teže da šetam to veče, ali ništa strašno - 31. nedelja trudnoće! Došli smo kući, izvrkačili se na krevet, gledali TV. Mene je malo boluckao stomak, mislila sam da malo teže varim čorbu. Mile je zaspao u momentu, a meni se nije dalo! Okreni se, prevrni se, ne mogu da se namestim. Pomislila sam: "Aha, počelo je ono što su mi pričali, pred kraj trudnoće nećeš moći spavati, nećeš se moći namestiti!"

Probudio me bol u krstima i stomaku. Trpela sam sat vremena, a onda sam shvatila (konačno) da nešto nije u redu. Probudila sam Mileta i pozvala hitnu - rekli su da dođemo! Nekako smo stigli sa nalazima, i pregledala me je prilično mlada i neiskusna doktorka. Rekla mi je da sam otvorena jedan prst i uputila na Betaniju jer to je ipak blizanačka trudnoća, što je sigurno, sigurno! Nisu mi ni sanitet dali! Ni kofer nisam spakovala, ni sočiva nisam izvadila, ništa! Pravac Betanija!

Sećam se, bilo je 2:43 kada smo stigli! Pregleda me doktorka i rekla mi da sam otvorena sedam prstiju. Posle samo pola sata! Pitala me je gde su mi stvari. Koje crne stvari, ja sam 31. nedelja!

"Milice, idemo sada gore, vi ćete se brzo poroditi", rekla mi je.

Popela sam se peške gore, ne znam na koji sprat. Probušili su mi vodenjak. Babica je saopštila doktorki da me je priključila na indukciju, na šta je ona rekla:

"Kakva crna indukcija, skidaj je i pravac u salu na sto!"

Bolelo me je i popuštalo, a ja sam još uvek čekala da krene porođaj! U sali sam ležala na stolu. Vezali su mi noge, a ponovo me je pregledala doktorka. Pored nje, tu su bili i anesteziolog, ginekolog akušer, dve babice, pedijatar, pedijatrijska sestra i pedijatrijski brat! Wooow, kao da sam poznata ličnost! Kad su krenuli naponi, počela sam da guram po uputima babice:

"Ajde još jednom, još jednom..." i hop, nešto malo crno izlete pravo u ruke doktorke. Jao kako je maaali! Da, prvi je izašao Stefan! 1490 grama! Doktorka mi je tada rekla da malo odmorim. Kakvo crno odmaranje! Tek što sam spustila glavu i kao malo se zavalila, op, op, opet me zabolelo.

"Ok, sad ćemo!, čula sam tada babicu. Doktorka je razgovarala sa timom, govorila im je da druga beba ide karlično. Nisam želela carski rez, sve vreme sam želela da se porodim prirodno i da naše bebe primim u naručje. Doktorka mi je prišla i rekla: "Mama, druga beba ide karlično, samo nas slušajte i biće sve ok!"

Jedan napon, drugi, i opet čujem doktorku: "Mama, sad joj morate pomoći, ona ne može bez vas!" U tom momentu osetila sam takav nalet snage, energije, volje, želje, kakav samo majka može da oseti! Hop, evo i naše devojčice! Elena. Kraljica. 1480 grama Ali, ona nije zaplakala. "Zašto", pitala sam.

"Čekajte, mama, ne može odmah", čula sam reči. I onda sam čula plač, kao malo mače kad mjauče! Kasnije sam saznala da su oboje reanimirani tu pored mene. Odveli su ih...

Nijedno nisam primila u naručje. Bili su slabašni, pluća im nisu bila dovoljno razvijena, pa su morali u inkubator! Prišla mi je doktorka i rekla: "Mama, ostala je posteljica, uspavaćemo Vas na kratko". I to je prošlo.

Prešla sam u sobu, na poluintenzivnu negu. Gledala sam TV, javila sam se Miletu, sestri, mami, kumi. Niko mi ne veruje šta se desilo jer... rano je! Kada je stigla prepodnevna smena, došla je i babica koja je Miletova sestra. Donela mi je kafu i slike naših beba.

"Miko, ok su, ali su im pluća nerazvijena, moraju biti u inkubatoru", rekla mi je.

Došla je još jedna porodilja u sobu, doneli su bebe na podoj, ali ne i moje. Otišla sam na odeljenje i ugledala dve mrve u inkubatorima. Nisu se videle od cevčica, zavoja, braunila, maski! Biće ok, moraju, to su naši borci! Tek uveče sam uspela da zaspim i spavala sam do jutra. Prošla je i vizita kada su me zvali na odeljenje. Stefan je morao u dečju bolnicu, na odeljenje neonatologije na gojenje! Disao je sam, a trebalo je još da nagura kilažu kako bi mogao da ide kući. Sestra koja je došla po njega, izvadila ga je iz inkubatora i dala mi ga je u naručje. Bože, kakav osećaj!

Odmah je prestao da plače, osetio je svoju majku! Vratila sam se u sobu, a oko 12 sati pozvali su me na odeljenje. Opet sam brinula! Kada sam videla prenosni inkubator, znala sam i da seka ide. Prišla mi je doktorka i rekla: "Mama, vašoj devojčici se pogoršalo stanje, biće prebačena na odeljenje intenzivne nege dečje bolnice, tamo će imati bolju negu, ne brinite, u sigurnim je rukama. Čim vam krene mleko, možete doći u bolnicu da ležite i da budete sa svojom decom!"

Suze su mi same tekle! Kao reka! Elenu mi nisu dali u naručje, suviše je bila loše da bi je izvadilli iz inkubatora. Provela sam još jedan dan u Betaniji, mama bez svojih beba! Sutradan sam otpuštena kući. Čekali su me Mile, svekar i svekrva, buket cveća. Vukla sam kofer sa stvarima za sobom, a ruke su mi bile prazne! Nema naših beba! Kada smo otišli u dečju bolncu, tražili smo bebe po svim odeljenjima. Peške smo obišli sva četiri sprata, samo su nas slali na druga vrata. Već sam htela da vrištim gde su mi deca, kad smo ih napokon našli.

"Obucite mantile, stavite patofne, kape na glave, dezinfikujte ruke", reklli su nam. Prišli smo inkubatoru...

Elena kao mali miš virila je ispod onih cevčica, sestra nije mogla da nam da nikakvu informaciju, uz komentar da zovemo telefonom da se raspitamo. Otišli smo na neonatologiju, gde, zbog pravila odeljenja, nismo mogli prići inkubatoru. Videli smo samo staklo, Stefana nismo videli od cevčica i maske. Kada sam stigla kući, koncentrisala sam se na ono što mi je bilo najbitnije, a od čega je zavisio njihov život - na mleko! Krenulo je, malo po malo. U nedelju sam saznala da je Elena bolje i da je prešla na odeljenje neonatologije - korak bliže svom bati!

U ponedeljak sam spakovala stvari i otišla kod naše dece, iako mi se srce cepalo što nismo svi zajedno kod kuće! Deset mama u istoj sobi, kao da su u hotelu, a ja sam htela da se raspadnem od tuge! Posle sam shvatila da su se tako sve mame osećale. Nakon šest nedelja boravka u dečjoj bolnici, napokon je došao taj dan. Doktor mi je rekao prelepe vesti - mogli smo da krenemo kući! Nije bilo ni malo lako izdržati, ali naši mali divovi su napokon bili u svom gnezdu! Uskoro će naš drugi rođendan. Svakim danom sve više iznenađujemo mamu i tatu. Smejemo se, pričamo, uživamo, rastemo! Ali uvek ćemo ostati mamini i tatini mali borci, bebe - divovi!

Mama Milica