Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici, upoznala sam devojčicu po imenu Liza, koja je bolovala od jedne retke bolesti.

Ispostavilo se da je jedina mogućnost da ozdravi bila ta da joj se transfuzijom da krv njen petogodišnji brat, koji je na neki neobjašnjiv način uspio preživjeti istu bolest, tako da su se u njegovu organizmu stvorila antitijela koja mogu svladati tu opaku bolest.

Doktor je njenom malom bratu objasnio kakva je situacija i pitao ga da li želi da da krv za svoju sestru. Dečak je nakon samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao: "Ok, spreman sam ako će to da spase Lizu".

Dok su vršili transfuziju, ležao je u krevetu pored svoje sestre i smešio se. I ostali su se smešili gledajući kako se devojčici vraća boja na obrazima.

Onda je njegovo lice probebledelo i s njegovog lica je nestao osmeh. Pogledao je u doktora i drhtavim glasom upitao: "A hoću li odmah početi umirati?"

Budući da je bio mali, dečak je pogrešno shvatio doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv...

Tada sam naučila što je hrabrost.

(nepoznat autor/altertv.org)