BOLNA ISPOVEST JEDNE MAJKE: Evo kako sam preživela gubitak deteta

23. oktobra 2012. godine, provela sam predivan topli jesenji dan sa Tesom. Izašle smo da odaberemo jesenji kaput za nju, koji će je grejati kada otputuje u Montanu. Tesa je celog dana bila brižna i ljubazna prema meni jer je znala koliko će mi teško pasti njen odlazak u Bozeman.

"Mama, ti znaš da se ja ne vraćam nazad. Više neću živeti ovde. Vratiću se na proleće da ti pomognem da se iseliš iz te kuće", rekla je Tesa tokom ručka i uvek je znala šta je najbolje za mene.

"Znam, moraš da ideš. Srećna sam zbog tebe", rekla sam joj.

Tesa se bojala što ostajem da živim u toj kući, želela je da se razvedem i nađem nekog novog. Kasnije tog dana, otišle smo na književno veče. Sala je bila prepuna i jedva smo našle jedno mesto, pa mi je Tesa sedela u krilu. Bio je to jedan od najlepših dana u mom životu, a pet dana kasnije došao je najgori.

Kada sam je videla u bolnici, gotovo mrtvu, za mene je izgledala prelepo. Podigla sam joj kapke da bi videla njene prelepe plave oči barem još jednom, poljubila sam je, zagrlila ne primećujući ništa što bi odavalo da je njeno telo potpuno smrskano.

Nemoguće je preboleti gubitak deteta ali postoje stvari koje vas mogu držati podalje od ivice ambisa. Predavala sam na jednom malom univerzitetu ali je viđanje studenata, koji su toliko blizu njenih godina, bilo pogubno za mene. Našla sam kancelarijski posao i konačno se razvela, baš kao što je Tesa želela.

Ubrzo potom, započeli smo projekat “Tess Senay Raynovich Eco Art Fund” koji podržava umetnike i eko-umetnost, koja je bila Tesina oblast interesovanja. Uradili smo odličan posao uprkos mom odbojnom stavu prema fondovima za sakupljanje novca. Poklanjamo školarine, podržavamo kampove eko-umetnika i planiramo nove projekte.

Tesina starija sestra Ana nam se pridružila u skupljanju novca, i ja ne mogu biti srećnija! Tesa bi bila ponosna na to što radimo za druge ali, da budem iskrena, radim sve to zbog sebe. Velika uteha mi je to što ljudi znaju za nju kroz naš rad kroz koji se reflektuje njen rad i njena priča. Mnogi roditelji koji su izgubili dete nalaze utehu u ovakvim projektima i na taj način čuvaju svoju decu od zaborava i osećaju njihovu bliskost.

Jednom prilikom tokom kampa koji smo organizovali pojavilo se troje dece koji su živeli u našoj ulici kada su bili mali. Ja ih se nisam uopšte sećala. Ali oni nisu zaboravili Tesu.

"Oh, ne! Nije valjda sve ovo za Tesu, našu bebisiterku"

Šok na njihovom licu bio je očigledan kada sam im ispričala šta joj se desilo ali su njihove priče o Tesinoj nežnosti i ljubavi prema njima popravile naše raspoloženje.

Moj cilj je da je nosim sa sobom i da živim sa njenim optimističnim duhom. Ne uspeva mi svakog dana, ali ovo je sada NAŠA priča, ne samo moja. Ovo sam našla u jednoj njenoj staroj svesci, prenosi huffingtonpost.com.

"Život nije vredan življenja ako nemaš nadu. Ako umrem sutra, ili danas, neka se zna da sam imala nadu, nadu za sebe i svoja postignuća. Nadu za svoj život koji će biti jedan u milion i samo moj. Da nisam imala nade, ne bih imala ni snove. To je sve što nam treba i nadam se da ćeš znati da vidiš to. Nadam se da ćeš umeti da voliš."