MORA DA NAPUNI 18: Već sada znam da ću se zvati Petar. To je lepo ime, zar ne?

Tinejdžeri u Srbiji moraju da čekaju svoj osamnaesti rođendan kako bi mogli da promene pol. Maltene klinci, maloletnici prolaze kroz ličnu golgotu na putu da postanu ono što žele, bez pomoći specijalista psihijatrije i hormona pre puberteta, što bi im olakšalo život pre operacije

CEPANJE ODEĆE ZNAK UPOZORENJA

Dragana Duišin, psihijatar u Kliničkom centru Srbije i član Komisije Ministarstva zdravlja za lečenje transrodnih poremećaja, objašnjava da transrodne osobe još u najranijem detinjstvu iskazuju svoju različitost, pa je zato u tom periodu veoma važno da roditelji uoče njihovo ponašanje i na pravi način reaguju. Prvi signal na koji bi trebalo reagovati jeste ponašanje različito od ponašanja istopolnih vršnjaka.

„Na primer, ako dečak sa tri godine izgovara: ‘Ja sam devojčica’, to jeste znak da treba pažljivo pratiti kako se ponaša, kako se igra, s kim se igra i sa čim pre svega ili isključivo voli da se igra, da li je prilagođen okruženju ili ne, da li dozvoljava da se oblači na način koji je očekivan za dečaka... Roditelji to, inače, uvek primete, ali je samo pitanje na koji način to tumače, to jest kako reaguju“, priča doktorka Duišin. „Ima roditelja koji insistiraju da se dete ne ponaša drugačije od ostalih istopolnih vršnjaka, zapravo traže da se ponašaju na isti način kao oni, na način koji je prihvatljiv u društvu. Ali ima roditelja koji puštaju da dete samo odluči, kao što postoje i oni koji u potpunosti podržavaju dete. Inače, ponekad se dešava i da sama deca veoma burno reaguju kad postanu svesna sebe. Nekad cepaju odeću, odbijajući da je obuku ili je pak bacaju sa sebe, jer ne osećaju da to pripada njima i duboko su nesrećna. Stepen patnje tih osoba je često vrlo veliki. Ono što u ovim slučajevima nikako nije dobro jeste pokušaj roditelja da na silu preobrate dete.“

Međutim, iako bi porodica trebalo da bude najveća podrška takvim osobama, praksa je pokazala i drugačije slučajeve. Neki roditelji se nikako ne mire s činjenicom da su njihovi potomci zarobljeni u sopstvenom telu.

„Porodica nekad ne razume šta se dešava s decom, pa su onda, ne znajući o čemu je reč, čak ljuti i besni što nisu uspeli da spreče da se detetu tako nešto dogodi. Dešavalo se i da roditelji žele da se odreknu deteta. U takvim situacijama mi, kao psihijatri, moramo da radimo i s roditeljima kako bi prihvatili dete i pružili mu više nego potrebnu podršku, kako tokom pregleda tako i tokom tretmana“, priča Dragana Duišin.

To potvrđuju i reči naše sagovornice s početka teksta Nevene M.

„Za moj ‘problem’ zna samo majka, ali je i ona najpre mislila da sam to umislila. Nadala se da su to neke moje ‘bubice’ i očekivala je da ću se predomisliti, ali to se, sasvim sigurno, neće dogoditi. Živim za dan kada ću moći da se ponašam u skladu sa onim kako se osećam. A osećam se kao dečak i tako je otkako znam za sebe. Privlači me sve što i dečake. Zato mi svaki dan ovako proveden dođe kao neko novo mučenje, jer mi je često muka od mog tela, polnog organa... Ne žalim vam se, samo kažem koliko je to teško. Još samo malo da izdržim... A do tada ću živeti ovako kako moram“, priča Nevena.

Kaže da se jedino plaši kako će otac reagovati. Za ostale komentare već unapred, tvrdi, ne mari. „Ko želi da me prihvati - OK. Ko ne želi - pa, opet OK. Meni je samo važno da budem ono što jesam. To je, valjda, prava sloboda“, kaže Nevena.

DEPRESIJA, AMPUTACIJA, SUPSTANCE

Zbunjeni zbog onoga što im se dešava u telu, maloletnici imaju problema i sa sobom i sa društvom. Dečaci se samopovređuju, čak amputiraju svoj polni organ - jer transrodna osoba misli o sebi i oseća se na jedan način, a telo pokazuje nešto sasvim suprotno.

„Stepen averzije prema telesnim polnim odlikama je nekada toliko snažan da je takvoj deci sve nepodnošljivo i zato se samopovređuju. Izvori najveće frustracije kod dečaka su produbljivanje glasa, maljavost, erekcija i rast iznad proseka. Kod devojčica su to rast grudi, pojava menstruacije... Zato tada devojčice grudi stežu steznicima da se one ne bi videle, a dečaci pokušavaju da sakriju penis. To dovodi do problema kada, recimo, treba da se presvuku u školi ili pregledaju kod lekara. S obzirom na to da im je to neprihvatljivo, često to izbegavaju na brojne načine. Ovakva deca ne mogu sama sa sobom da prihvate sopstveno telo - zbog toga kad neko drugi gleda njihovo telo, to za njih predstavlja izvor ekstremne nelagodnosti. I onda sve navedeno na kraju neretko dovodi do pokušaja suicida ili do samopovređivanja“, kaže dr Duišin.

Praksa je pokazala, objašnjava, da je stepen patnje kod transrodnih maloletnika najveći tokom puberteta, to jest od trenutka kada nastupe telesne promene, posebno one vezane za sekundarne seksualne karakteristike, koje dete podsećaju na to kog su zapravo biološkog pola. Tada dolazi do burne reakcije unutar same osobe.

„Transrodna osoba se tada pita šta se to dešava s njom, zašto je drugačija od ostalih, zašto ne želi da bude u društvu istopolnih osoba, te zašto je privlače istopolne osobe. A sve to prati često i strah od neprihvatanja okoline i odbacivanja. Svetske studije u ovoj oblasti pokazuju visok procenat depresivnosti kod takvih osoba, koji dostiže i do 40 odsto, potom mogućnosti samopovređivanja i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, ali i mogućnost zlostavljanja, maltretiranja od strane druge dece, a nastaju i problemi u komunikaciji unutar porodice zato što se takve osobe osećaju izolovano. U ovom periodu često se kod pubertetlije javlja i mentalna konfuzija, koja nosi pitanje: Šta se sa mnom dešava i kome ja pripadam? Tada mnogi od njih uveče odlaze na spavanje maštajući da će se sve promeniti ujutru kad se probude“, navodi Dragana Duišin.

MAJKA JE SVE ODMAH PRIHVATILA

P. R. živi u malom gradu na jugu Srbije, a tamo biti „takav“ nije lako.

Razgovor smo obavili mejlom, a na pitanja, iako je biološkog ženskog pola, odgovara u muškom licu. Sledeće godine postaje punoletan. Od malih nogu osećao je da je drugačiji od ostale dece.

„Birao sam igračke i garderobu za dečake, kao i grube sportove. Šminkanje i haljine me nikad nisu privlačili. U predškolskom uzrastu sam se prvi put zaljubio, i to u svoju drugaricu. Ovo nisam tragično shvatio. To je bio prvi korak ka prihvatanju moje različitosti. Bez ikakvih problema sam prihvatio i transseksualnost, jer mi je sopstvena sreća bila bitnija od mišljenja okoline“, navodi P. R.

Najranije detinjstvo je, kaže, proveo mirno, uz veliku ljubav roditelja i u stalnom druženju s vršnjacima, a onda je sa 11 godina mami saopštio da želi da bude dečak...

„Ona je to bez problema prihvatila i rekla da imam njenu punu podršku. Tata je saznao nekoliko godina kasnije. U početku je bio skeptičan i pitao se zašto se to baš njegovom detetu dešava. Ipak, prihvatio je, znajući da se drugima dešavaju mnogo gore stvari u životu. Ubrzo se i on uključio u rešavanje mog problema“, priča sagovornik Njuzvika i dodaje:

„Nisam imao velike probleme, jer sam već više godina imao kratku frizuru i nosio mušku odeću. Društvo je naviklo na takav moj izgled. Ponekad je prisutno dobacivanje na račun mog izgleda, ali na to ne reagujem burno.“ Otkriva da će, čim stekne zakonsko pravo, promeniti pol.

„A što se ostalih stvari tiče, planiram da upišem Elektrotehnički fakultet, a trudiću se da dođem do najvišeg stepena obrazovanja - doktorata. Sebe vidim kao softverskog inženjera u inostranstvu“, završava svoju ispovest P. R.

HORMONI BI DONELI OLAKŠANJE

Zanimljivo je da je Beograd decenijama u svetu poznat kao jedan od najboljih centara za promenu pola, te u srpsku prestonicu zbog toga dolaze pacijenti iz celog sveta, a najviše ih je iz Amerike, Kanade i Australije.

Sam proces traje oko dve godine. Psihijatri rade s pacijentom oko godinu dana, a ukoliko se dobije njihova saglasnost, počinje davanje hormona suprotnog pola. Tada nastaju velike promene na telu i tek nakon toga pacijenti odlaze na operaciju genitalija.

Dok se u mnogim državama širom sveta transrodnim maloletnicima omogućava da čak i pre početka puberteta, to jest oko 12. godine, započnu sa hormonskom terapijom, kojom se praktično sprečava transformacija tela, u Srbiji se o ovom pitanju gotovo i ne razmišlja. Kod nas pre 18. godine maloletne transrodne osobe ne mogu da započnu tretman hormonima. O tome bi moralo da se razmisli, jer hormonska terapija u pubertetu može biti od velikog značaja. Takvom terapijom bi se, naime, kod maloletnih transrodnih osoba sprečio razvoj izuzetno neprijatnih osećanja nesklada tela i sopstvenog doživljaja pripadnosti suprotnom polu.

„Unutar Komisije za lečenje transrodnih poremećaja, koju čine stručnjaci iz oblasti psihijatrije, endokrinologije i hirurgije, diskutovaće se o tome“, otkriva dr Duišin.

U nevladinoj organizaciji Gayten-LGBT, koja se bavi i pitanjima transrodnih osoba nemaju dilemu - za rad s decom i mladima transrodnog identiteta neophodno je formiranje tima i edukacija stručnjaka koji će biti specijalizovani za rad s njima, a to u ovom trenutku u Srbiji ne postoji.

Međutim, Dragana Duišin kaže da se do sada nijedan od njenih kolega nije zainteresovao za rad s maloletnim transrodnim licima. Nisu zainteresovani.

PAKAO POGREŠNOG PUBERTETA

Ako psihijatrija leči traume, hirurgija „zamenjuje delove“. Hirurški zahvat traje u proseku do pet sati, a operacija košta oko 300.000 dinara. Dve trećine sume snosi Republički zavod za zdravstveno osiguranje.

Prema rečima svetski poznatog i priznatog beogradskog hirurga Miroslava Ðorđevića, trenutno se o pitanju procesa promene pola kod maloletnih lica u svetu vode velike polemike između lekara, udruženja pacijenata, kao i njihovih roditelja, koji dobro prepoznaju kad njihovo dete ima problem s rodnim identitetom. Ðorđević objašnjava da maloletne osobe prolaze kroz pakao od trenutka kada postanu svesne sebe i toga da njihovo telo ne odgovara onome kako se oni osećaju.

„Zamislite kakav je to sukob mozga, koji kaže jedno, i tela, koje pokazuje drugo. A osoba još u najranijem detinjstvu postaje svesna toga. Svi oni se toga sećaju. To je najčešće period između četvrte i pete godine“, kaže.

„Zašto neka osoba koja je rođena kao muškarac treba da prolazi kroz muški pubertet i da živi s polnim organom koji ne prihvata? Opet, osobe ženskog pola koje tokom puberteta dobijaju vidljive atribute ženstvenosti, rast grudi, pre svega, ne mogu da se pogledaju u ogledalu“, navodi hirurg. „Stručni tim Ministarstva zdravlja Srbije rezervisan je kada je reč o uključivanju hormonske terapije, to jest terapije odgovorne za blokiranje pogrešnog puberteta. No, naši endokrinolozi dobro znaju kada treba početi sa hormonima željenog pola i na taj način pomažu osobama mlađim od 18 godina da se što bolje prilagode i sačekaju trenutak operacije sa što manje problema.“

Ðorđević naglašava da je transseksualizam bolest, koja je registrovana u međunarodnoj klasifikaciji bolesti isto kao i krvni pritisak ili šećerna bolest. „To nije nikakav hir tih ljudi. Ponosan sam što je najveći broj mojih kolega shvatio značaj da im pomognu, mada još uvek ima ponekih negativnih komentara. I situacija u javnosti se znatno promenila u odnosu na predrasude odranije.“

Posle nepravdi, poniženja i gubitka samopouzdanja, za devojčice koje su dečaci i obrnuto ipak postoji mesto pod suncem.