OČEVO PISMO SINU: Grdio sam te i vređao, a sad je kasno...

Jako sam te grdio kad si razbacao stvari po podu. I za doručak sam ti nalazio mane: zaprljao si stolnjak, gutao pohlepno kao da si strašno izgladneo, stavljao laktove na sto, hleb predebelo namazao maslacem. Pa ipak, dok si se ti igrao, a ja u žurbi izašao da stignem na voz, okrenuo si se i radosno me pozdravio. Namrštio sam se i odgovorio:­ Ispravi se, iskrivićeš kičmu!

Kasno popodne sve se ponovilo: kad sam se vratio, igrao si se klečeći na pločniku, a čarape su ti bile pune rupa. Ponizio sam te pred prijateljima i oterao u kuću.­ Čarape su skupe i kad bi ih ti kupovao, brižnije bi ih čuvao, rekao sam.

Sećaš se kako si kasnije bojažljivo, uvređenog pogleda, ušao u sobu gde sam ja čitao? Kad sam podigao pogled s novina, ljut što mi smetaš, ti si zastao neodlučan na vratima.­ Šta hoćeš, upitao sam te strogo. Nisi rekao ništa, pritrčao si mi, zagrlio me i poljubio. Tvoje su me ručice stisnule s ljubavlju koju je Bog stavio u tvoje srce i koja, iako nije bila prihvaćena, nikad ne bledi.

Ti si zatim odskakutao niz stepenište. Eto sine moj, odmah nakon toga ispustio sam novine i spopala me je strašna teskoba.

Šta mi se to događa? Navikao sam da okrivljujem i grdim; pa zar ja ne vidim da si ti dete, da nisi odrastao? To je sve za noćas, sinko. Prišao sam tvom krevetiću i kleknuo postiđen. Pokušao sam da popravim grešku, znam da ti to ne bi razumeo da sam ti to rekao dok si budan.

Od sutra ću ti biti pravi otac. Biću ti prijatelj, osećaću se loše kad se ti budeš loše osećao, smejaću se kad se ti budeš smejao, ugrišću se za jezik kad mi se omaknu reči nestrpljenja. Ponavljaću sebi reči kao neku tajanstvenu formulu: On je još dete, samo je dečak!

Bojim se da sam se uvek prema tebi odnosio kao prema odraslom čoveku. Tek sad, kad te vidim skupljenog u krevetiću, shvatam da si ti dete, do juče si bio u majčinom naručju. Uvek sam od tebe previše tražio.