Priča jedne mame: Mogli smo izbeći operaciju, a sada moja beba ima ožiljak na svom lepom stopalu
Sub, 12.03.2016. 16:17h → Sub, 01.07.2017. 0:00h
Komentariši
Shutterstock
Nakon rođenja ćerkice, mama Tamara suočila se sa dijagnozom metatarsus varus. Pročitajte kako je izgledao oporavak njene bebice...
Pre tri godine, u 36. nedelji trudnoće, na svet je došla moja mala curica, 47 cm duga, 2450 grama teška, sa ocenom devet. Smeštena je u inkubator na jedan dan, nakon 17-časovnog mučenja u porođajnoj sali. No, posle pet dana smo puštene kući, samo su nam pokazali vežbice za metatarsus varus jer su joj stopala išla ka unutra, piše Yumama.
Na prvoj kontroli sa mesec dana od izabranog pedijatra smo dobili uput za fizijatra. Čekanje kod fizijatra se svelo na dvočasovno šetanje po hodniku sa jednomesečnom bebom iako smo imali zakazan termin.
Kada su nas konačno prozvali, doktorka joj je proverila tonus i na kraju stopalca. Dijagnoza je bila ista kao i na otpusnoj listi - metatarsus varus oba stopala, desno više. Pitala nas je da li ćemo prvo da radimo vežbice kod kuće, pošto je beba mala, a i bilo je hladno da je vodimo po takvom vremenu na vežbe. Prihvatili smo tu mogućnost. Otišli smo kod fizioterapeuta da nam pokaže vežbice.
I tako smo krenuli, svaki dan po nekoliko puta, ujuto, u podne, uveče. Pre podoja, pre spavanja, non-stop su mi njena stopala bila u ruci. "Fiksiraj zglob, pa vuci na dole", ona plače, a meni se srce cepa.
Dva meseca su tako prošla, ali sa tri meseca je ipak morala da krene na terapiju toplim parafinom i fizikalnu. Fizioterapeut je bio potpuno nezainteresovan, deset minuta se igrao sa njom, a pet radio vežbice. Ali mi smo se tešili da to sve ide kako treba. Sve se svelo na to da smo do njenog sedmog meseca išli na terapije i da su nam na kontroli rekli kako je to već iskorigovano.
Ipak, ona se razbolela i odveli smo je na pregled kod izabranog lekara. Tu je bila još jedna mlada doktorka, verovatno na specijalizaciji. Pri pregledu, ona je zagledala njena stopalca i rekla našem pedijatru da dete ima varus stopala.
Shutterstock
"Da, znam da ima varus, već četiri meseca idemo na terpije kod fizijatra, dali ste nam uput", prokomentarisala sam. A naš dalji razgovor je izgledao ovako: "A da li ste išli kod ortopeda?" "Ne, niste nam rekli da treba da posetimo ortopeda!" "O pa da, to je za ortopeda, fizijatar nema ništa s tim!", evo uput za Institut. Besna sam izlašla iz ordinacije, prevrnula sam Gugl da bih našla broj telefona da zakažem pregled kod ortopeda. Došao je i taj dan. Ušli smo u ordinaciju doktora N.B. Pregledao je dete, a zatim se obratio mom suprugu i meni rečima: "Znate kako, dete mora na operaciju, ovo je veliki varus i mora da se sanira". Tog trenutka ne znam šta mi se sve motalo po glavi - operacija, moje dete mora na operaciju! Pogledala sam supruga, on je bio na ivici suza. Doktor nas je posmatrao i kazao nam da ne moramo sad da pristanemo, ali za tri meseca, godinu, tri ili pet, ona će kad tad morati da operiše to stopalo. Zgrozio se zašto odmah nismo dobili uput za ortopeda, jer bi se tada stavile longete i možda bi se varus sanirano.
Kada smo rekli ukućanima, svi su bili u šoku. Potom su krenula pitanja komšija i komentari - pa kako, zbog čega, jadno dete... Moje dete nije jadno, već je moglo da izbegne to da je na vreme sanirano.
Tuga, neverica, bol u srcu, pristajem odmah na operaciju, bolje dok je mala, neće se sećati.
Rekli su nam da će operacija trajati 45 minuta, ali prošao je čitav sat, a oni je nisu doveli. Šta ako se nije probudila iz anestezije, šta ako... Motalo mi se svašta po glavi i onda sam čula onaj poznati glas kako vrišti i plače. Vratili su je, a ona je škripala, nije mogla da uzme vazduh. U tom trenutku, muž je prebledeo, a ja sam pitala šta se događa.
"To je zbog anestezije, sad ću joj dati nešto za smirenje i protiv bolova", rekla je sestra.
Noga je bila u gipsiću, a iz nje je virila metalna šipka.
Pet dana i noći nisam spavala, ona je plakala non stop, molila sam Boga samo kad će nas otpustiti kući. Srce mi se kidalo u delove kada bih joj pogledala nogu.
Mesec i po dana je nosila gips, svake nedelje smo išli na menjanje istog, jer moja curica nije imala mira i od njenog prevrtanja i okretanja bi joj spadao. Doktor nije mogao da veruje da ona uopšte nema mira, šipku joj je izvadio druge nedelje jer je već počela sama da izlazi. Mesec i po dana kasnije, gips je skinut, rana zarasla, ali ožiljak je bio ogroman. Sve je bilo kako treba, jedina terapija su bile ortopedske cipelice.
Danas je to jedna jako živahna curica od tri godine. Nema mira, trči, skače, i što je najbitnije, nama metatarsus varus. I ljubavi, ako nekada budeš čitala ovaj tekst, oprosti mi za ožiljak na tvom stopalu, ali to je bilo za tvoje dobro, voli te mama najviše na svetu.
A vi, drage mame, uvek tražite mišljenje više specijalista.
U TRENUCIMA KADA SE SUOČAVAMO SA NAJVEĆIM IZAZOVIMA, NAŠ ZADATAK JESTE DA NE DOZVOLIMO DA SRBIJA STANE Vučić: Daćemo sve od sebe da Srbija nastavi da ide napred