Nemački pesnik Rilke boravio je neko vreme u Parizu.

Idući na fakultet svakog je dana u društvu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom.

Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sedila je uvek na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju.

Rilke joj nikad ništa nije udelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić. Jednog dana, mlada dama začuđeno upita pesnika:­ Zašto nikad ništa ne daješ onoj sirotici?­ Trebalo bismo udeliti nešto njenom srcu, a ne u ruke, odgovorio je pesnik.

Sledećeg dana Rilke se pojavio sa prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htede proći. Tada se dogodilo nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči, pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je.

Otišla je stežući ružu na grudima.
Celu nedelju je nisu videli.
Osmog dana pojavila se na istom uličnom uglu.
Bila je nema i nepokretna kao i uvek.­
Od čega je živela sve ove dane, kad nije ništa dobila, upitala je mlada Francuskinja.­
Od ruže, odgovorio je pesnik.

origami-ruza.jpg
Printskrin