JAOJ, ŠTA ME SNAĐE: Mislila sam da sam u srećnem braku a onda se posle 15 godina pojavio on

Prva ljubav zaborava nema. Koliko ste puta ovo čuli. A mene je to kao devojčurka toliko nerviralo! Šta to znači? Da posle njega nikoga neću voleti toliko, nikoga? Pa zvuči kao kataklizma. E, pa ta kataklizma se dogodila baš meni. Jao, šta me snađe...

Naša ljubav bila je amputirana najoštrijim nožem tako da je bolelo dugo, dugo... Godinama. I nije nikad prestalo da bolucka, onako potiho, u najdubljem kutku ženskog srca. Kao što se na sve naviknete u životu, i ja sam naučila da živim s tim. Kažu da svako nosi svoj krst, pa rekoh, mogu i ja sa tim nevinim krstićem da živim.

Sve je bilo u redu. Zaposlila sam se, putovala, družila, izlazila, srela svog sadašnjeg muža. Život brz, pun obaveza, svakodnevnih problema, ništa što odskače od ritma većine ljudi. Bila sam voljena, volela sam. Mirna luka. Do jednog popodneva... Posle 15 godina javio ON. Pisao mi je na Fejsbuk. "Ćao, lepo izgledaš, po tom osmehu bih te uvek prepoznao..." Ugasila sam Fejsbuk momentalno.

Tog li šoka, moje unezverenosti, neverice, radosti i zbunjenosti u isto vreme. Bila sam crvena kao bulka, oči razrogačene, srce uznemireno, a treba da dođu gosti. A javio se on, moja prva ljubav. Ne smem da pogledam muža, ne smem da kažem... Šta da mu kažem, kako da objasnim? U glavi mi je košnica sazdana iz slika prošlih vremena, strašan nemir obuzima mi celo telo. Osećam krivicu, kao da sam ga prevarila. A NISAM. To je bilo mnogo godina pre njega, ostalo je tamo zakopano u srednjoj školi. Ali zašto sam se toliko uzbudila, zašto je me jedna poruka na fejsu izbacila iz orbite. Bila sam ljuta na sebe.

Navukla sam masku smirene domaćice koja uživa u društvu gostiju. Oni su pričali, ja sam se smeškala, ćaskala sa njima, a misli su mi bile uz laptop. Jedva sam čekala da odu. A potom i da moj muž zaspi.

Iskrala sam se iz kreveta i otišla na Fejsbuk. Čekala me je još jedna poruka..."Da se vidimo, stigao sam u Beograd". Knedla u grlu. Ugušiću se.

Aman, ženo, šta te spolalo, smiri, se, pričam sama sebi. Otkači ga, ti si u srećnom braku, lepo ti je, ne komplikuj život...

I šta sam uradila posle samosavetovanja? Pa otišla da se vidim sa njim, to je moja prva ljubav. O pripremi da ne pričam mnogo, jedva sam izabrala haljinu koja ne pokazuje da sam se ugojila, šminku koja pokriva prve bore. I ono najgore - rekla sam mužu da idem s drugaricama na piće. Prvi put sam ga slagala, a on je poverovao. Osećala sam se kao da sam pobegla iz ljubavnog filma sa najpatetičnijim scenarijem. Ali ništa to nije bilo jače od želje da ga vidim.

Čekao me na Tašu. Srce da iskoči. Stajao je u mestu, smeškao se i čekao... Kao nekad. Vratila sam se u vreme srednjoškolskih dana. Jedva sam se uzdržavala da ne potrčim. Ali, rekoh sebi, ne blamiraj se, kud ćeš više.

Pogledi su nam se sreli, jedva sam izgovorila "ćao". I to "ćao" bilo je tako smešno nakon toliko godina. Rukovali smo se, kao stari znanci. Krenula je priča, ko šta radi, kako ko živi... Polako sam se smirivala. On se smeškao, ja sam uzvraćala osmesima kao zaljubljena šiparica. Više nije bilo tako strašno. Pričali smo kao nekada, ponekad bi me nežno kratko zagrlio. Kaže on meni da je oženjen, da ima klinca. Bila sam srećna zbog njega. Ali nije mi rekao ono što je usledilo...

Pozvao me u restoran. Prihvatila sam, noge su me ubijale posle sat i po šetnje u štiklama. Približavali smo se stolu, ali nije bio za dvoje. I ne, nije bilo šampanjca ili falše vina stolu. Za stolom je sedela prelepa plavuša, mlađa desetak godina od nas. "Helou", kaže ona meni.Šta ti meni "helou", umalo da se srušim. Gori tuš mi nije trebao. Upoznao me sa Kerol, svojom suprugom, i "svojom velikom ljubavi".- Hteo sam da upozna nekog ko mi je mnogo značio dok sam živeo u Beogradu. Ovde me više ništa ne veže nego par dragih ljudi - objašnjava on meni smireno. A ja kao da sam dobila rogove na glavi. Mislim, prijalo mi je što spadam u "drage" ljude, ali milsila sam da sam više od toga...

"Budalo, budalo", vikala sam sebi. Ponovo sam se zajapurila, oči razrogačila. Jedva sam skrivala neprijatnost. Ćaskali smo, oni su se par puta i poljubili. A ja sam i dalje crvenela, što zbog sramote od muža, što od besa na samu sebe.Prošla je ponoć. Nisam Pepeljuga, on nije princ, bar ne moj. Samo prva ljubav sa kojom očigledno nisam umela da se nosim sve ove godine.Došla sam kući, muž je spavao, nevino, mirnim snom, ne znajući da je njegova luda žena pojela g.... I to veliko.Da li će mi oprostiti, pitam se...