BOLNO ISKUSTVO JEDNE MAME: Molila sam se da dete bude zdravo, ali sam znala da ću ga voleti kako god

Trudnoća je najlepši period svake žene, ali nekada se stvari iskomplikuju što dovede do velikog stresa.

"Trudnoća je donela veliku sreću meni i suprugu, ali su problemi krenuli već na njenom samom početku. Zbog rezultata dabl testa, poslali su me na amniocentezu koju, zbog rizika intervencije, moj suprug i ja nismo želeli. Međtim, u 16. nedelji doktor koji mi je vodio trudnoću uočio je da je beba sitnija i poslao me na kliničko ispitivanje, kada je počeo naš pakao!

Na Institut za majku i dete otišla sam 28. aprila, odakle su me poslali na GAK Narodi front. Do kraja trudnoće, jednom ili dva puta nedeljno, išla sam na preglede, a u Frontu sam ležala tri puta.

Prema rečima doktora, bilo je više problema:

1. beba je mala za gestacijsku starost trudnoće;

2. butne kosti su bile kraće - u početku je ta razlika bila dve, a do kraja trudnoće i pet nedelja u odnosu na glavicu (rekli su nam da je u pitanju patuljasti rast);

3. uvećana desna moždana komora (ventrikulomegalija);

4. uvećanje bubrega (hidronefroza);

5. hipospadija;

6. "malo veća bešika čudnog oblika".

Kao što sam rekla, imala sam i po dva pregleda nedeljno na Frontu i Institutu i preglede kod mog privatnog ginekologa u mestu stanovanja, nošenje papira kod doktora u domu zdravlja i overavanje uputa u socijalnom. Šta da vam kažem, trudnoća provedena u čekaonicama.

Pored svih tih pregleda, rađena mi je kordocenteza - nalaz odličan, bebi je rađen magnet - nalaz uredan, torč test uredan. Sve u redu, a ništa ne valja. Sve vreme suprug i ja smo u nezamislivoj patnji, neizvesnosti, razmišljanjima i dilemama. Prestali smo da se družimo sa prijateljima, da spavamo, da se smejemo... Stalno smo pretresali reči lekara, tražili tračak nade i pitali se šta će biti sa našom bebom. U 31. nedelji doktori su m predložili prekid trudnoće!

Bila sam slomljena, uplašena i skrhana od svega, ali sam odbila njihov predlog. U meni je ipak postojao tračak nade, uprkos svim pričama i svom strahu. Svi prisutni na konzilijumu na Institutu gledali su me kao da nisam normalna i sa nekim sažaljenjem (što ću roditi "monstruma"!) Svaki dan sam molila Boga da dete bude zdravo i tešila sam se da ću ga voleti ma kakvo bilo - svaka majka voli svoje dete. Moje je!

Ne bih da dužim, spletom okolnosti, na sopstvenu odgovornost tri nedelje nisam odlazila na Front. Jedine tri nedelje trudnoće u kojima sa "uživala". Ubeđena sam da je beba tada najviše napredovala. Uglavnom, u porodilište sam otišla 6. jula kada je bio prvi dan devetog meseca. Odmh su me zadržali zbog problema sa uterinama i pretpostavkom da će svakog trenutka doći do potpunog zastoja u protocima. Sad moram da pomenem i osoblje na Frontu.... Sestre nakićene, nadrndane, doktori bezdušni. Ponašali su se kao da su na pikniku, a ne na odeljenju VRT. Užas! Moju bebu su valjda u startu otpisali pa su se tako i prema meni ponašali. Kao da sam maloumna budala! I svaki put ista priča: noge, komore, bubrezi... Njihova pretpostavka je bila da će beba imati "neki" skriveni sindrom i poremećaj. Neki?! A trebalo je da na osnovu tih nesigurnih prognoza ja donesem odluku da "sklonim" dete koje osećam u stomaku? Da mi je iko rekao nešto konkretno... Sve su to bile samo pretpostavke koje su se ponavljale, a moja patnja je rasla.

Sećam se da smo suprug i ja sedeli, već očajni, i pitali se da li smo hrabri ili ludi. Kako će izgledati naša beba?! Na kraju smo se dogovorili. Kako god da bude, dete je naše i važno je da se nas dvoje držimo zajedno! Posle deset dana ležanja u Frontu, nakon vizite 16. jula predložili su mi da odem kući na vikend. Umesto toga, sa KPN-a otišla sam na carski rez. Dežurni ginekolog je prosto odlučio da je vreme da me porode, i to onako, ‘ladno, iako je dan pre toga utvrđeno da plodova voda još nije zrela. To me je skroz zbunilo. Ponovo su me svi sažaljivo gledali, a doktor me je, nakon što je sestri izdiktirao sve njihove pretpostavke o bebi, ispratio rečima: "Sam Bog zna šta će biti sa ovim detetom!"

Za vreme carskog reza sam bila svesna, a sina nisam ni videla kada su ga izvadili zato što sam mu gledala u noge, a ne u lice. Celu trudnoću sam zamišljala da ću roditi bebu sa patrljcima. Noćima sam to sanjala. Kada sam videla normalne noge, usledila je panika: kakvo li je bebino lice?! Nisam mu videla lice! Uplašila sam se jer su mi par dana pred porođaj, na ultrazvučnom pregledu rekli da je moguća dismorfologija, na sve ono već do tada rečeno. Šta da vam kažem, trauma za traumom!

Beba je rođena u 38. nedelji trudnoće - težina 1750 grama, dužina 40cm. Miš mali! Moj borac je 25 dana bio na neonatologiji u Frontu, a kada smo došli kući, imao je upute za šest različitih specijalista.Moram da kažem da je oporavak od carskog reza bio zastrašujuć! I dan danas imam tragove bandažiranja nogu, a neljubaznim sestrama je bilo teško i vodu da mi dodaju. Ljudskost nula! Profesionalizam nula! Treći dan su me jedva nekako, posle celodnevnog moljakanja, odvele tri sprata iznad da vidim svoje rođeno dete. Treći dan!

Peti dan sam puštena kući. Svaki dan, na onih milion stepeni, putovala sam u Beograd da se izmuzem i dam bebi bar jedan obrok mog mleka kad već nisam tamo da mu dam više. Izmuzavala sam se ručno, svaka tri sata kao da je beba kod kuće. Grudi su mi bile plave kao šljive. Mleko sam zamrzavala i to je super zato što ga je pio kad je pušten kući.

Suprug i ja smo živeli za trenutak kad stanemo pored inkubatora i gledamo našu bebu. Tek negde 15. dan jedna sestra nam je dozvolila da ga pipnemo. Osećaj nezamisliv, sreća prevelika! A bilo je i onih bezobraznih... Dođemo izmrcvareni i umorni, ja se izmuzem i ostavim mleko, a one ga umotaju i iznesu na vrata - ceo jedan minut! Sa sve onim coktanjem jer im je i to teško. Inače, poseta na neonatologiji traje pola sata. A mi i posle tog minuta bukvalno trčimo kući i prepričavamo utiske, kao da smo ga gledali ceo dan!

Ipak, naše ružno iskustvo nije moglo bolje da se završi! Rođen je naš mali heroj koji danas ima osam meseci, šest kilograma, a dugačak je 63 cm. Napreduje. On je naša nasmejana beba! Obišli smo sve specijaliste i gle čuda: bubrezi i bešika ne mogu biti bolji, proširenih moždanih komora nema! Noge - kao maneken. Moja beba je, koja je po stručnjacima trebalo da bude uspavana, sa nepunih šest meseci sedela sama, a danas, sa osam, sama ustane na nogice u krevecu. Puzi po celom stanu i jako je smešan, kao igračka na navijanje. Voli društvo, smeje se naglas. On je zdrava, prava i voljena beba! I posle toliko vremena vraćaju mi se slike iz Fronta. Reči svih tih doktora i njihovi osuđujući pogledi najviše. Često zamišljam kako odvodim dete da ga vide, a opet, mislim da me ne bi ni primetili. Bar su se tako ponašali. Ali zato se setim i podrške mog supruga i porodice i veoma sam im zahvalna na tome!"