ISPOVEST POZNATE LJUBAVNICE: Krala sam muškarce, bilo me je BRIGA za njihove žene! Uživala sam!

Elizabet Gilbert znate kao autorku poznatog romana "Jedi, moli, voli", po kojem je snimljen i film sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi. U svojoj ispovesti Elizabet je otkrila da je bila zavisnica o zavođenju, koja nije prezala ni pred čim da ostvari svoj cilj.

Ovo je njena priča.

"Počelo je s dečkom kojeg sam upoznala u letnjem kampu i završilo se s muškarcem zbog kojeg sam ostavila prvog muža. Između njih, neprestano sam uskakala u intimne zaplete, više njih, a ponekad su prolazili tek dani od gotovih do novih romansi. Neki bi me nazvali ozbiljnim monogamistom, samo što ja nikad zapravo nisam bila monogamna. Veze su se preklapale, a ta preklapanja uvek su bila popraćena iscrpljujućim dramama: teškim argumentima, posramljivanjem, konfrontacijama, slomljenim srcima. Ipak, i dalje sam nastavljala to da radim. Nisam mogla da ne radim to.

Ne mogu reći da sam uvek tragala za boljim čovekom. Često sam menjala boljeg za goreg, karakter mi nije puno značio. Ja zapravo nisam tražila ljubav, bez obzira na to što sam možda tad tvrdila. Nije se čak radilo ni o seksu. Seks je bio samo droga bega za mene, portal do puno većeg vrhunca koji sam želela, a to je zavođenje.

Zavođenje je umetnost uveravanja nekoga da te poželi, da te želi, orkestriranje tuđim požudama da zadovolji tvoje gladne potrebe.

Zavođenje nikad nije bilo usputni sport za mene, više je bilo kao krađa, hitno i puno adrenalina. Planirala bih svoju krađu mesecima, proučavala metu, tražila "nezaštićene ulaze". Potom bih probila njegov najdublji sef, ukrala svu njegovu emocionalnu valutu i potrošila je na sebe.

Ako je muškarac već bio u ozbiljnoj vezi, znala sam da ne moram biti lepša ili bolja od njegove postojeće devojke; samo je trebalo da budem drugačija. Trik je bio da prostudiram drugu ženu i da postanem njena suprotnost, pozicionirajući sebe kao sjajnu alternativu njegovom svakodnevnom životu.

Vrlo brzo, počela bih da uviđam da se njegov pogled menja, od indiferentnosti do prijateljstva, do otvorene želje. To je bilo ono što sam tražila: osećaj poput telekineze privlačenja nečije potpune pažnje prema meni, i samo meni. Moja krivica prema drugoj ženi nije mi značila ništa u poređenju sa znanjem da neko, na drugom kraju grada, ne može zaspati te noći jer misli na mene. Ako je morao da se iskrada iz kuće posle ponoći kako bi me nazvao, još bolje.

To je bila moć, ali ujedno i potvrda. Bila sam nečije neodoljivo blago. Volela sam taj osećaj, bio mi je potreban, ne ponekad, ne često, već uvek.

Vremenom bih verovatno osvojila tog muškarca. Vremenom (ne bi trajalo dugo) njegova neutaživa slepa zaljubljenost u mene bi izbledela, kako bi se njegova pažnja usmeravala na svakodnevne probleme. Zbog toga sam se uvek osećala napušteno i nevidljivo; ljubav koja se mogla ugasiti nije ni izbliza bila dovoljna za mene. Zato bih, čim bih imala prilike, počela da zavodim nekog drugog, pretvarajući sebe u potpuno drugu ženu, kako bih zavela potpuno drugačijeg muškarca.

Ove epizode menjanja ličnosti itekako su me koštale. Izgubila bih kilograme, san, dostojanstvo, jasno razmišljanje. Ako ste ikad gledali filmove o vukodlacima znate da su preobražaji vrlo bolni i zastrašujući, ali jednom kada taj proces nastupi - nema nazad. Mogla sam da izdržim ove bolne epizode samo uz uveravanja da je ovo poslednji put i da je taj tip onaj pravi.

Da ste me tad pitali što je to što ja tražim, verovatno bih tvrdila da sam nepopravljivi romantik. Kako možete to osuđivati? Ako bi me netko zaista saterao u ćošak, svađala bih se da sam revolucionarna feministkinja koja ima potpunu kontrolu nad svojom seksualnošću: u tim pričama uvek bih bila Rodolf Boulanger, nikad patetična mala Ema Bovari.

Sredinom mojih 20-ih, udala sam se, ali ni brak me nije usporio. Moglo se predvideti da ću postati nemirna i usamljena. Čim bih zavela nekog novog, brak bi se urušavao. Ali bilo je i gore od toga. Pre nego što bih uopšte potpisala razvod, već sam raskidala s tipom zbog kojeg sam rasturala svoj brak.

Znaš da imaš problema s intimnošću kad u vrlo kratkom vremenu od par meseci shvatiš da posećuješ dva različita savetnika s različitim muškarcima pod ruku kako bi raspravljali o potpuno drugačijim emocionalnim olujama. Pokušavaji da zapamtim sve (Na koga sam opet ljuta? Ko je ljut na mene sad? Čija je ovo kancelarija?) stvarao je potpuni haos u mojoj glavi.

Na našem poslednjem sastanku sa savetnikom, moj uskoro bivši dečko i ja gorko smo se svađali i otrčali smo odande u različitim smerovima. Došla sam kući u suzama. Taman je zazvonio telefon. Bio je to moj savetnik za razvod: ruševina i na tom području.

Tad sam napravila neuobičajenu stvar. Nisam uzela telefon i nazvala drugog muškarca. Umesto toga, zapitala sam sama sebe "što to praviš od svog života?".

Po prvi put u životu, prisilila sam se da priznam da imam problem, zapravo - da sam ja problem. Poigravanje s tuđim najranjivijim emocijama nije me činilo romantikom, činilo me je prevarantom. Laganje i varanje nije me učinilo drskom, učinilo me je kukavicom. Krađa tuđih partnera nije od mene napravila revolucionarnu feministkinju, već pretnju. Mrzela sam što mi je trebalo skoro 20 godina da to shvatim. Postoje 16-godišnji klinci koji se bolje ponašaju od mene.

Bila sam posramljena. Ali kad sam jednom to shvatila, zaista mi je bilo jasno: Nema načina da prestaneš s destruktivnim ponašanjem, osim da prestaneš.

Provela sam sledećih šest meseci u celibatu i radeći s dobrim terapeutom, pokušavajući shvatiti jesam li ja uopšte postojala kad nisam ganjala želju nekog muškarca.

I onda sam jedno popodne naletela na tipa koji mi se sviđao. Dugo smo se šetali parkom. Flertovali. Smejali se. Bilo je slatko. Onda je on pitao: Da li bi htela sa mnom u moj stan?

Da! O Bože, htela sam da otvorim ovog čoveka kao božićni poklon!

Ali ujedno i nisam želela: tek sam počela da sastavljam delove sebe i bojala sam se razotkrivanja. Potpuno nesigurna, pokušala sam nešto radikalno novo. Pitala sam ga: "Da li bi ti smetalo da razmislim o ovome na trenutak?"

"Ne bi, naravno", rekao je.

Seli smo na klupu u parku, ja sam bila vrlo tiha, pokušavajući da zamislim ishod ove odluke. On je uzeo magazin iz svog ruksaka i počeo da čita kako bi mu prošlo vreme. To je pomoglo. To mi je dokazalo i da nema otrovnog očajanja. Ovo nije bilo zavođenje; ovde su dvoje odraslih ljudi koji pokušavaju da odluče da li bi trebalo bolje da se upoznaju.

Rekla sam mu: "Znaš šta, prijatelju? Mislim da nisam spremna za ovo."

On je rekao: "Nema problema. Idemo na sladoled."

Proveli smo još nekoliko prijatnih sati zajedno i tada smo se pozdravili. Otišla sam sama, ali mirna. I tada sam shvatila da je bolji deo mog života tek počeo."

(nytimes)