NIJE SVE TAKO CRNO: Ispovest devojke koja je dala otkaz u Italiji i vratila se u Srbiju!

"San 90 odsto mladih u Srbiji da odu na Zapad i više se ne vrate, uspela sam da ostvarim u srednjim dvadesetim. Međutim, uprkos tome što sam naučila jezik, našla posao, stan i sklopila prijateljstva, posle dve godine sam odlučila da se iz tog sna probudim i vratim životu u srpskom košmaru."

Ovo je njena priča.

"Kada ljudima koje tek upoznam pokažem fotografije mestašca po imenu Mondavio u centralnoj Italiji, gde sam živela i radila od svoje 24. do 26. godine, prva reakcija je uvek "Pa ovo izgleda kao iz bajke!", a druga, bez izuzetka: "Ti si luda što si se vratila!"

Istina, Mondavio, koji broji tek nekoliko hiljada stanovnika, sa svojom srednjovekovnom tvrđavom, zelenim poljima, i konstantnim mirisom sveže kafe ili tek skuvane paste je pravo mesto za praktikovanje italijanske "dolče vite" u svom izvornom obliku.

Ujutru ustaneš, odeš na posao. Zna se šta jedeš za doručak, kada se ruča, i da se za ručak odvaja minimum sat vremena, bilo da radiš u urgentnom centru ili u polju. Posle podne se vratiš na posao, ili možda odspavaš (zavisi da li radiš kod privatnika ili u državnoj službi - zvuči poznato, zar ne?). Oko šest popodne piješ aperitiv, oko pola osam je večera.

I dok se većina 24-godišnjaka u Srbiji jedva sastavi sa parama za gajbu piva u parku (zimi u stanu), ne bi li im ostalo dovoljno za par pića u klubu i pljeskavicu, italijanski izlazak izgleda nešto dostojanstvenije.

Prvo se ide na taj famozni aperitiv, nakon nekoliko čaša proseka grupno odlazite na večeru. Posle toga sledi kafica i rakijica i na kraju odlazak u klub. Ipak, ono što je zajedničko i italijanskom i srpskom izlasku jeste da se posle ponoći malo toga sećaš, a sutradan, u oba slučaja nisi ni za šta. Zatucanost ne bira državu. Ja sam u Italiji studirala, pa radila. Prvi poslovi su mi bili klasično gastarbajterski, ali sam već nakon završenog mastera dobila plaćenu praksu u jednoj izdavačkoj kući u obližnjem gradu. Međutim, za neke sam uvek bila Ana Srpkinja, uprkos svim svojim naporima da se integrišem.

"Dolče vita" mi je prvobitno bila zanimljiva, dok nisam počela da se pitam zašto, zaboga, za doručak ne mogu da naručim jaja i slaninu, a posle ručka kapučino, a da mi pritom niko ne smeje i ne naziva me posprdno turistom.
Iako Italijani odrastaju u obilju arhitekture i umetnosti, koja bi trebalo da oplemeni dušu, njihova provincija je jednako naseljena zatucanim "mozgovima" kao i srpska metropola. Za većinu, crnac je uvek "onaj crnja", ako se Kinez pojavi na žurci nema osobe koja ga neće pogledati u čudu, a biti gej je i dalje veliki tabu.

O seksu se ne priča, skoro pa ni sa najboljim drugaricama (za šta krivim katoličko vaspitanje, i dalje veoma ukorenjeno u malim sredinama), ali zato prostitucija, i to ona najjeftinija - cveta. Za dve godine mog života tamo, možda sam upoznala dva ili tri mladića starija od 18 godina koji nikad nisu posetili javnu kuću ili prometnu deonicu puta.

Takođe, Italijani su mahom nezainteresovani za sve što se dešava van njihove države. Toliko, da im je gledanje najobičnijeg filma na originalnom jeziku sa titlovima ravno mučnoj dopunskoj nastavi. Ništa me nije nerviralo kao italijanski Robert De Niro, za koga su oni tvrdili da je bolji od "pravog" i da američki glumac u odnosu na njega pojma nema.

Ko poslednji ode neka ugasi svetlo

Omladina u Italiji je pretežno nezadovoljna stanjem u državi. Baš kao i u Srbiji, i kod njih se kao reakcija na bizarne situacije i neuređenost može čuti rečenica "Ovoga samo u Italiji ima...". Sve više mladih beži i zemlje, a omiljene destinacije za šljaku su im Australija i Južna Amerika. Tako da, iako jedna od stubova Evropske unije, Italija za mlade ne nudi mnogo više pogodnosti nego Srbija. Nisam mogla da očekujem da ću ja, kao imigrantkinja, pre naći dobar posao nego 30 odsto mladih obrazovanih Italijana, koji sa doktorskim diplomama šljakaju po restoranima.
Shvativši da nezadovoljnu omladinu, nepravdu, političare diletante i ljude koji su slepi za ljudska prava (dok za boju kože imaju "oko sokolovo") imam i u italijanskom selu i u srpskoj prestonici "za iste pare", odlučila sam da se vratim.

Kad se sve uzme i sabere, u Beogradu živim slično, sa nekim finim razlikama - i dalje posle posla idem na piće, ali umesto proseka naručujem pivo, a kapučino mogu da popijem u bilo koje doba dana, bez da ikome budem Ana Srpkinja."

(24 sata)