ODLUČILA JE DA SE BORI: Odrasla sam uz NEMA PARA I POCRKAĆEMO OD GLADI a onda sam SAMA promenila sve

Detinjstvo je za mnoge bilo mučno, borba sa parama za osnovne potrebe pa borba i kada se odraste, nikad kraja. Sve to dok ne rešite da uzmete stvar u svoje ruke i podvučete crtu. To je učinila jedna dama i odlučila da iskustvo podeli sa svima.

Muka mi je bilo više od plakanja, odbijanja, od samoće od nerviranja. Muka mi je bilo od pogrešno shvaćenih rečenica i od merkanja svake moje grimase. Muka mi je bilo od tog jednog dana koji se ponavljao nekoliko godina.
Moj život se raspadao u skoro u svakom smislu. I ako sam nekada znala šta želim uraditi i ko želim postati, došla sam do tačke kada više ne prepoznajem samu sebe.

Nestala je ona optimistična osoba koja je ni od čega mogla napraviti sve, ili je možda to bio samo pusti san koji će samo san i ostati.Imala sam sve karakteristike osobe sa dijagnozom, to tek sada znam. Sve mi je smetalo, sve sam shvatala kao napad, svaki tračak nade sam osudila na propast, sebe sam samu kažnjavala.

Život mi nikada nije bio dovoljno dobar, uvek je failo nešto. Što sam više primećivala da nešto fali, to su nedostaci bili još uočljiviji.

Malene su mi ručice još bile, ali uši su čule i razumele vrlo dobro glasove, fantastično je moja plava glavica dešifrovala hladne talase usijanog grla

Odrasla sam tamo gde "NEMA"…Odrasla sam baš tu gde se blagoslovi ne broje,tamo gde se nije govorilo ,,Hvala ti Bože što pod jednim krovom sniva šest duša’’..I da..još pamtim drhtanje svog stomaka kada moram da tražim za svesku i olovku kada znam da ću dobiti urlik "DOKLE VIŠE TE PARE…NEEMAAAA!!!" ,pamtim i kada sam noću krala iz bušnih dzepova jer bilo je lakše uzeti tako deset dinara za užinu nego objašnjavati da za ono što već imam,ne mogu da kupim ništa.

Ali nekako bez obzira na sve što sam preživela, nikada se nisam žalila i uvek sam imala onaj maleni maleni plamičak nade, koja je bez obzira na njenu veličinu uspela da istraje.Odajem sebi priznanje,evo sada javno sama sebi dajem orden za upornost i hrabrost.Trebalo je održati nadu onda kada se život trudio najviše da je sruši.Toliko brodoloma kada me nije slomilo,neće me slomiti ništa.

Nekada je delovalo kao da me baš ta moja nada odvela u propast…Sve je konstantno bilo loše,naučena sam da slušam da je uvek loše..ma i ako želiš da budeš pozitivan to mora biti loše.

Jedina lepa stavka koju sam kao dete imala je upravo društvo moje dve starije sestre i mladjeg brata…oni su bili moja snaga…I uvek sam mislila da se ni to neće raspasti. Zeznuo me život…zeznula me nada….i to je propalo.

Brat je poginuo sa 15 godina, a ja se opet nadala… MOŽDA ĆE NAS I TO JOŠ VIŠE ZBLIŽITI.

Zeznula sam se i tu…sve se raspalo, svi su otišli na svoju stranu…nisam razgovarala ni sa majkom,ni sa ocem ni sa sestrama….ostala sam sama sa svojim verenikom…

Čak ni psi koje sam toliko volela…svi su "završili karijeru" u roku do dve godine. Postala sam pustinjak i depresivni matorac koji bez života korača na ’’robiju’’(posao) i sapliće se od umora po ulici. Prva,druga ,treća smena…onda malo menadzer urla, a ja plačem,gazda urla ja prevrnem očima pa za NOVU GODINU dobijem čestitku "Katici za prevrtanje očima skinuto 5.000 dinara od plate"…Dobijem platu, kolege mi ukradu 1.000 dinara, uđem u bus, napeca me kontrola…Plati brate 5.000 din kaznu…a nemam ni za markicu, uđem u drugi bus, opet kontrola…opet kazna.

Godinama tako drage moje…e onda mi je pukao film!"DOSTA JE BILO" ..I u jednom danu napustila sam bez najave i bez novog zaposlenja mučenje koje znam da trpe mnoge od vas.Bilo je dosta svega. Dosta je bilo toga "NEMA PARA, NEMA PLATE, NEMA PAUZE, NEMA BOLOVANJA, NEMA RAZUMEVANJA, NEMA ODMORA, NEMA SMEHA, NEMA PRAVDE, NEMA LJUBAVI, NEMA PRAZNIKA!"

Rešila sam da od sada ima svega,i da ću izmisliti da svega ima više od toga što sam i sama izmislila.

Zacrtala sam i povukla liniju koliko blizu puštam negativnost u svoj život. Da,granica je postojala nažalost za sve, od najbližih do najmanje bitnih ljudi u mom životu.

Shvatila sam da sve što mi se dešavalo, da to nisam ja…i da ne želim provesti svoj život u prilagođavanju uslovima koji su mi nametnuti, želela sam sama sebi da postavljam i uslove i cljeve.

Dakle znala sam ko ja nisam….ali ipak, i dalje nisam znala ko želim biti, ali sam odgovore tražila.

Tražila sam ih godinama…promenila toliko zanimanja i profesija,preživela još toliko razočarenja,padova,neuspeha…Smišljala sam ideje za preživljavanje kao sam u Survivor-u a ne u civilizaciji…

nogo neuspeha je moralo da se desi da bih ja pronašla svoj put.

Ko bi sada rekao da neka tamo "kozetarka" koja peče pljeskavice ima titulu motivatora i life coach-a?

Da bi i vi shvatili šta želite biti, znajte da prvo morate iskusiti kontrast koji vam nudi sve ono što ne želite, jer ono što se ne želi,daje veoma jasnu sliku svega onoga što će vam život promeniti iz korena.

Najbitnije je da nikada ne dignete ruke od sebe,da se nikada ne predajetei da se nikada ne prilagođavate uslovima koji za vas i vašu dušu nisu prirodno stanje.Naše prirodno stanje je sreća, ljubav i mir…A tamo gde toga nema,vi ne trebate ni biti.Koliko god bile "opasne" promene i odluke da se zakorači u "nesigurno" i "nepoznato", odluku morate doneti i morate načiniti prvi korak ka ostvarenju vašeg cilja.

Priznajem,ni malo nije bilo lako,ali ako samo najuporniji opstaju onda se potrudite da sami sebe uzdignete što pre i da vreme i iskustvo okrenete u svoju korist.

Ono što sam postala danas jerezultat dobro iskorišćenih lekcija koje su me naučili baš ti kontrasti,i sami ćete shatiti jednog dana da je to zapravo bilo nešto najbolje što vam se desilo u životu.

A na kraju ako i dalje e shvatate zašto vam se sve loše dešava i zašto vas ljudi tretiraju kao pseto, Dejl Karnegi je dao jedan odličan citat za vašu trenutnu situaciju "ZAPAMTITE…NIKO NE ŠUTIRA MRTVO PSETO!"

(lepotaizdravlje/Katica Đorđević)