GLEDALI SMO KAKO KOSTUR HODA KUĆOM: Ispovest oca čija je ćerka bolovala od ANOREKSIJE!

Definicija kaže da anoreksija predstavlja težak gubitak apetita čiji su razlozi emocionalne prirode, ali u udžbenicima nigde ne stoji uputstvo za roditelje. Kada dete razvije simptome anoreksije roditelji se izgube u želji da pomognu detetu. Zato je njima prvima potrebna pomoć, kažu stručnjaci.

Njihova priča je počela malo posle njenog 15. rođendana. Roditeljima je trebalo neko vreme da shvate da se nešto čudno događa.

"Primetili smo da jako malo jede, pa da je sve mršavija, da je izgubila menstruaciju. Onda smo pokušali da razgovaramo. Bezbroj puta. Bezuspešno. Negirala je. Bila je i vrlo nervozna, atmosfera u kući napeta. Skrivala je i bacala hranu, bacala tanjire, lupala vratima, pretila samoubistvom, vređala nas. Kažem joj dobro jutro, a ona odgovori izlivom besa. Cela porodica je patila. Svi smo nervozni kad smo gladni, zamislite sad koliko je tek nervozan onaj koji nije danima ništa jeo. Kod takve osobe nervoza se skuplja, ona razara sve oko sebe. I s takvom osobom nema smislene komunikacije", priča otac Marijan dubokim glasom, još uvek polako i teško. Jer mu tema ni danas, kad je ćerka bolje, nije laka.

"Moja kći danas normalno funkcioniše i izvršava školske obaveze. Period restriktivne prehrane organizam je, srećom, prebrodio bez oštećenja. Ali i dalje je taj odnos prema hrani specifičan. Uzima samo određene namirnice na strogo kontrolisani način. Sama priprema obroke i jede što hoće i kada hoće. Mi ne učestvujemo u njenoj ishrani. Odvojili smo se od poremećaja ishrane. Da izbegnemo manipulacije, izgovore, laganje, vređanje. Ćerka Vanja i danas o tome nerado govori. Bavila se sportom i kad je prestala, krenuli su problemi s ishranom. Njena očekivanja su bila velika, rezultati nešto slabiji i onda je nastupilo nezadovoljstvo. A ono je dovelo do povlačenja iz društva, samoizolacije, depresije i rezultiralo strogom restrikcijom u ishrani".

Kad su roditelji shvatili da se nešto ozbiljno događa sa zdravljem njihove ćerke, nisu znali kome da se obrate, gde otići, pitali su prijatelje za savet. Znali su da imaju veliki problem, ali nisu znali kuda da krenu.kad je hospitalizovana zbog hronične pothranjenosti, u bolnici su roditeljima savetovali da se odvoje od poremećaja ishrane i da joj ne donose hranu od kuće. Iako im je to bilo jako teško, pridržavali su se preporuka lekara. Međutim, nakon izlaska iz bolnice, ona se vrlo brzo vratila starom režimu. Pa su je roditelji vratili u bolnicu.

Naime, Vanja je morala da preuzme odgovornost za svoju ishranu i za svoj život.

"Sad posle svega znamo da je zapravo bilo loše potencirati razgovore o hrani i razlozima zbog kojih nije jela. To je zamka u koju smo upali zbog neznanja, a u najboljoj nameri: da pomognemo detetu. Najgori mi je osećaj bila ta bespomoćnost. Svaki dan smo gledali dete koje nestaje. Po kući je hodao kostur prekriven kožom. Nisam mogao normalno da funkcionišem na poslu. Želeo sam da joj pomognem, ali nisam znao kako".

Posle Vanjinog izlaska iz bolnice, krenuli smo na psihoterapijsku podršku za roditelje. Nekoliko meseci kasnije ona je priznala da ima problem, odlučila je da se bori i počela je sa terapijom.

"Danas znam da je to sukob koji se događa unutar nje same i niko ne može da preuzme odgovornost za njen poremećaj ishrane. Naučio sam da je to odgovornost obolelih. Na grupi podrške roditeljima čuo sam i da neki roditelji nisu pronašli dovoljno snage da se odvoje od tog poremećaja, pa su i oni postali zarobljenici bolesti. To mi je dalo dodatnu snagu jer nisam sebi želeo takav život. Da sam na početku znao što danas znam, ranije bih forsirao bolnicu i što pre krenuo sa lečenjem. To postane preteško za celu porodicu. I supruga i ja smo se sto puta posvađali. Ona je bila više zaštitnički nastrojena, htela da razgovara, nadala se da ćemo sami da uspemo, a ja sam insistirao na traženju pomoći. Trajna napetost je bila u vazduhu. Ali treba postaviti granice", zaključuje tata Marijan.

Jelena Balabanić Mavrović iz Centra za poremećaje hranjenja kaže da je u ovom slučaju sreća što je ćerka pristala na lečenje. Da nije, roditelji bi bili primorani da deluju na neki način, jer je devojčica bila maloletna i ozbiljno pothranjena.

"Kada dete razvije simptome anoreksije, često se roditelji izgube u želji da pomognu detetu. Neki roditelji negiraju poremećaj i beže od suočavanja s problemom, posvećuju se poslu ili čak više odusustvuju od kuće. Drugi se pak lome pod teretom zdravstvenih opasnosti vezanih uz anoreksiju, potpuno su iscrpljeni i očajni, zaboravljajući da je njima samima potrebna pomoć kako bi ostali stabilni i mirni, da budu što bolja podrška detetu. Kroz dugotrajnu borbu s poremećajem ishrane često pucaju partnerske veze među roditeljima, majka i otac se udaljavaju, dolazi do porodične krize", objašnjava Balabanić Mavrović.

(telegraf.rs/jutarnji.hr)