Marija Vrnoga kada je imala samo 16 godina prisilno je smeštena u bolnicu jer je imala samo 27 kilograma.

Doktori su toga dana roditeljima nabrojili šest razloga zbog kojih možda neće dočekati jutro. Na sreću, preživela je, ali je oporavak potrajao - fizički, psihički i emotivno. Marija je danas maturantkinja, snima motivaciona videa, kuva i popularizuje vegansku ishranu, redovno vežba, piše knjigu...

Noćna mora trajala je pet godina i počela u tvojoj dvanaestoj, šta je bio okidač za probleme?
Napao me pedofil i nakon toga je kod mene počelo vrlo suptilno neprihvaćanje tela i ženskih oblina, koje su se počele pojavljivati. Želela sam da i dalje izgledam kao dete kako me muškarci ne bi promećivali. Ništa nisam znala o zdravoj prehrani, nutricionizmu i neprimetno sam ušla u svet raznih dijeta, loših saveta. Počelo je s preskakanjem doručka, izbegavanjem večere, smanjivanjem porcija, izbacivanjem ugljenih hidrata.

Sve me ubrzo dovelo i do depresije. Danas znam da je depresija bila posledica hemijskih reakcija u mojem telu, manjka serotonina i disbalansa hormona. Sve dijete imale su jo-jo efekt, a očaj i nestrpljivost samo su rasli. Telo se zbog premalog unosa kalorija počelo da se buni i počeli su napadaji prejedanja. Smatrala sam da gubim kontrolu, da nisam dovoljno disciplinirana i da se moram da se kaznim povraćanjem. Pokušavala sam da se disciplinujem i jedem 200 do 500 kcal na dan, ali nakon nekoliko dana opet bi sledilo prejedanje pa povraćanje. Nisam razumela šta mi se događa, bila sam izvan sebe, ali istovremeno sam vrlo vešto skrivala bolest.

Kada su te smestili u bolnicu, da li si bila svesna da je to možda kraj?

Da, znala sam da sam jednom nogom u grobu. Osećala sam da je to moj kraj. Misli su mi bile potpuno u magli, pokreti usporeni, disanje plitko. Tih dana zaspala bih stojeći. Ali nisam se bojala. To sam očekivala, izazivala sam i bila sam srećna, što je napokon došao kraj mojem paklu. Htela sam da se toga oslobodim, jer sam bila uverena da meni nema pomoći i oporavka. Sad mi je jasno da, što je veća pothranjenost, to je depresija dublja i izazivanje smrti u takvom stanju nije nimalo čudno.

"Zahvalna sam im što su mi spasli život, ali moje je iskustvo da doktorske metode nisu dovoljne za potpuni oporavak. Zato im se pacijenti godinama vraćaju. Ja sam bila sa 14 godina i ponovo sa 16. Znam mnoge devojke koje su hospitalizirane pet-šest puta bez bitnog poboljšanja. Neko bi trebao da se zapita zašto. Meni je najgore palo to što su me držali u potpunom neznanju. Na moja pitanja o oporavku nisu mi davali odgovore. Bila sam vezana za krevet, na aparatima i, kad bih pitala da me odvedu na WC, često niko nije reagovao. Znam da imaju mnogo pacijenata, ali meni je nedostajao topliji odnos.

Kako se porodica nosila s tvojim problemom i kako su ti pokušavali pomoći?

Cela porodica je patila. Svi su mi pokušavali pomoći, ali sam to odbijala. Što sam više tonula u zavisnost i depresiju, to sam bila čvršća u odluci da umrem. Roditelji su me vodili na razne terapije, kontaktirali su s više psihijatara i psihologa, ali ništa nije pomoglo.

Šta je bilo ključno za izlečenje i koliko sada imaš kilograma?
Lečnici su mi spasli život u najkritičnijim trenucima, ali presudna je bila moja odluka da ozdravim. Bolničko iskustvo na neki način osvestilo, shvatila sam da nikad više ne želim da budem nemoćna. Kad sam odlučila da moram ozdraviti, dane i noći sam čitala, slušala tuđa iskustva, prikupljala sve moguće informacije. Znanje zaista pomaže. U toj sam potrazi otkrila veganstvo i biljnu prehranu. Veganstvo mi je dalo i novu svrhu, fokus više nije bio na meni i mojim problemima. Smatram da pomažem da se poštuje pravo životinja na život, a otkrila sam i da se biljnom prehranom mogu izlečiti i mnoge bolesti. Danas jedem voće, povrće, žitarice... I to u izobilju, bez zbrajanja kalorija i straha od hrane. Tako sam vratila i kilograme; danas na 163 centimetra visine imam 52 kilograma.

Noćima si molila da se ujutro ne probudiš, u to stanje crnila ulazi se malo-pomalo?

U depresiju je moguće ući i zbog nedostatka zdrave prehrane, čak i manjom restrikcijom unosa kalorija, zbog premalo odmora i nedovoljne fizičke aktivnosti.

"U najtežim trenucima bila sam neprihvaćena, čak su me vršnjaci ismevali, nisu me razumeli ni odrasli, roditelji, učitelji... Naučila sam da ljudi, kada nisu dovoljno informisani, često reaguju naglo i grubo. Javno iznosim svoja iskustva jer želim da okolina ima više razumevanja za anoreksiju. Takođe, želim da pokažem da me ne treba sažaljevati, već razumeti, a pogotovo želim da oboljelim pokažem da je izlečenje moguće. Hoću da vide kako i nakon teškog poremećaja život može biti divan, a osoba zdrava i pozitivna.

U komentarima ti se javljaju mladi ljudi koji vode sličnu bitku iz kakve si ti izišla kao pobednik, šta im savjetuješ?

"Javljaju se i mladi i stariji. Svi traže podršku, a većina to radi tajno, porodica i prijatelji ne znaju šta im se događa. Pokušavam da im pružim podršku, ohrabrim ih na promenu, da se ne fokusiraju na problem, već na rešenje. Želim da im poručim da je moguće da se izleče, da pobegnu od samosažaljenja i da preduzmu prve korake prema pozitivnijem načinu života. Ja sam dokaz da je to moguće. Izgradnjom novih, zdravih navika loše jednostavno nestaju.

Zbog bolesti si izgubila i razred, kako danas izgleda tvoja rutina?

Sada mi je drago što sam uzela tu godinu za sebe jer bez zdravlja nema ničeg drugog. Bila sam vrlo nisko, na dnu, ali sad letim visoko. Srećna sam, vesela, puna ambicija, želja i ciljeva, strastvena prema životu i svemu što donosi. Redovno učim, bavim se biciklizmom i fitnesom, kuvam odlična veganska jela, vodim Facebook profil gdje objavljujem recepte i slike, a imam i Instagram profil za inspiraciju kako bi ljudi mogli da videti šta jedem. U bolesti je jedini fokus bio na hrani, prejedanju pa povraćanju. I to po 12 do 15 puta na dan. Često sam dobijala napadaje hipoglikemije i nesvestica. Živela sam zatvorena u sebi, bez želja i ciljeva.

Večernje novosti