BILA SAM NAJSREĆNIJA TRUDNICA: Onda mi je muž REKAO da njegova LJUBAVNICA ČEKA DETE! Sve se SRUŠILO!

Jedna prevarena trudnica podelila je svoju priču sa svetom. Bila je srećna, a onda se sve pokvarilo. Suprug joj se saopštio da ima ljubavnicu koja je takođe trudna. Tada se srušio njen svet!

"Nikad nisam verovala onim ljudima koji su pričali kako nisu prepoznali da ih partner vara. Smatrala sam da lažu – pre svega sebe. A onda se to desilo meni.

Imali smo divnu ljubavnu priču: Upoznali smo se na jednoj žurci kod zajedničkih prijatelja. Odmah se sve poklopilo. Zaljubili smo se „do ušiju“. Viđali se svakodnevno, šetali, voleli… Nakon godinu dana zabavljanja odlučili smo da se venčamo.

Oboje smo imali kakve takve poslove u struci, solidna primanja… Život je tekao laganim tokom. Nakon dve godine brak odlučili smo da je vreme za bebu. Nakon nekoliko meseci pokušavanja, odemo kod lekara. Odmah su nam ustanovljeni neki „sitni“ problemi te smo započeli lečenje.

Njegova podrška mi je značila sve. Bio je tako nežan, pun strpljenja i razumevanja. Napokon se desilo! Ostala sam u drugom stanju. Mojoj sreći nije bilo kraja. Toliko sam bila zaslepljena radošću da nisam primećivala promene oko sebe.

Svakodnevno sam sanjarila o bebi i o tome kako ćemo on i ja biti divni roditelji. Nisam mogla da isčekam porođaj.
S druge strane on je postao ćutljiv, nervozan, nezadovoljan. Svaka sitnica bila je razlog za ogromnu svađu. Kad bi došao sa posla žalio se na umor pa je bio u stanju da prespava po nekoliko sati… Jednog dana mi je samo kliknulo, kao da sam progledala. Zapitala sam se: Zašto je on tako nesrećan kada smo najzad nadomak toga da nam se ostvari najveći san – da postanemo roditelji? Počela sam da ga pritiskam sa pitanjima. Svađe su postale nesnosne. Jednog dana je istina samo pokuljala iz njega.

„Čekam dete sa drugom ženom!“ Rekao je to nekako između prkosa i plača. Ništa nisam razumela. Mislila sam da je poludeo, da priča nepovezano, a onda sam ga dobro pogledala. Poslednjih meseci je smršao, osedeo, nekako propao. Sada se vidno grčio a lice mu je bilo sivkasto. Počeo je da objašnjava. Spetljao se sa tom nekom ženom sa posla koja je bila starija od njega par godina. Nije mislio. Nije bio svestan šta radi. To mu je bio oduvni ventil zbog stresa koji smo prolazili zbog lečenja plodnosti. Sa njom je imao druge teme, koje nisu bila deca.

Ona nikad nije ni mogla da zatrudni pre toga i zaboga pa ona ima 40 godina! Ali eto desilo se i to baš nekoliko dana pre nego što ću ja začeti. Ta druga žena sada ne želi da abortira jer je i ona srećna.

„Koji čovek ne želi dete, zaboga?!“ grca on dok priča užurbano i nesvesno da ja bledim, nestajem….
Čujem samo kao iz daljine da priča da ne zna šta sada da radi. Ne može da je ostavi. To dete je njegovo. On je ne voli, bio je to samo seks…..

Danima lebdim između sna i surove jave. Kada spavam imam nesnosne noćne more, a kada sam budna čeka me još gori scenario.

On je sada miran. Rekao mi je sve. Izgleda da i ne očekuje da ću ja nešto da uradim… Imam još dva meseca pred porođaj, teška sam i konstantno umorna. Doktor konstantuje normalnu trudnoću: „Ovako izgleda srećna i zdrava trudnica,“ govori svojim studentima. A ja živim, a kao da ne živim.

Svi snovi su nestali….

Nikom ne pričam o njemu o njoj o toj bebi… Moji i njegovi ne znaju… Sramota me da kažem bilo kome. Najgore mi je što osećam ako kažem nekome to će postati surova i teška istina… Ovako još mogu pred nekim da se pretvaram da je sve normalno… Jedno jutro se budim i dobijam ogromnu snagu – nadljudsku snagu. Uzimam torbu i pakujem par svojih stvari. Uzimam drugu torbu i pakujem dečje stvari. Okrećem par telefona i odlazim.
Iznajmila sam stan na drugom delu grada. Zovem svoje i napokon im pričam sve. Oni šokirani, a ja hladna kao špricer. Pitaju da dođu, da pomognu… Odbijam.

On me zove, javljam se odmah. Ne želim da odlažem neizbežno. Želim da probleme rešim sad i odmah. Kažem mu da ne želim da ga vidim i da me ne zove. Kad se dete rodi, vidiću ona šta ću i kako ću. On to ne prihvata – briga me! Za mene je sve rešeno!

Uskoro se porađam, dobijam moju malu devojčicu. Sve ostalo prestaje da postoji. Tuga nestaje onog momenta kada mi je stavljaju u ruke. Nestaje i bes i osećam kako mu opraštam. Tu i tada shvatam kako je Bog veliki. Kako je udesio da svaki čovek na ovu planetu dođe sa svrhom. Moja Čarna je došla kao čist blagoslov, kao obećanje da je na svetu sve moguće…

Sada živimo same i srećne. Rodbina pomaže nesebično i hvala im zbog toga. Kada je Čarna napunila godinu dana smogla sam snage da ga pozovem da vidi svoje dete.

Ovih dana ću mu reći da dovede svog sina da Čarna upozna brata... To dugujem svojoj kćerki, a njemu – njemu ne dugujem ništa. Volela bih samo da nekako mogu da ga nikad u životu ne sretnem, ne čujem ništa o njemu – ni loše ni dobro, ali to na žalost, nije moguće.. Svako živi sa svojim teretom, a moj je neuporedivo lakši od onog koji on nosi na svojoj duši!

(Stil)