Dajana Zgodić (20), meštanka male rudarske varoši Ljubije i studentkinja Visoke medicinske škole iz Prijedora, pošteno je zasukala rukave kako bi zaradila bar deo novca za školovanje, kupila neku od knjiga, platila prevoz i osigurala sebi kakav-takav džeparac.

Dajana ne bira poslove, cepa drva, kosi, kreči voćke i kuće i pomaže starijim komšijama. Retko odbija poslovne ponude, jer svaka marka, mada nema fiksnu satnicu nego pravilo "ko koliko može da da", uvek dobro dođe. A neretko pomaže i bez bilo kakve nadoknade.

- Nekome treba nacepati ili doneti drva, neko bi da odem do trgovine da mu nešto kupim, nekome treba pokositi... malo pospremiti kuću. To su, uglavnom, stariji ljudi kojima treba pomoć. Obično me nagrade, mada nikad direktno ne tražim novac, već koliko ko može dati, jer nisu svi u mogućnosti i da plate, jer se ovde živi veoma teško. Nekad dobijem i nešto od garderobe, nešto što mi treba. A i da nije toga, osećaj da nekome pomažeš, pogotovo starijim ljudima, baš je dobar - kaže ova skromna devojka.

Ni košenje joj nije strano

Poslovi koji ne bi bili lagani ni nekom njenom vršnjaku, ipak joj nisu strani, jer ih radi i u svojoj kući. Roditelji, majka Mira i otac Dragan, glava kuće, koji s neredovnom platom na "Železnici" pokriva tek ono najosnovnije, naučili su je da ne treba da sedi skrštenih ruku i čeka da joj nešto padne s neba.

- Ništa mi nije teško. Volim raditi, a vremena ima za sve, i za učenje i za druženje, a ocu i majci pomažem kad god zatreba - kaže skromna devojka.

Kurir.rs/Avaz.ba