GORELA SAM U PAKLU DROGE: Monika je sa 19 godina bila na ivici života, danas ima srećnu porodicu!

Dok danas balansira između obaveza oko troje dece, aktivnosti koje ima u organizaciji "Izlazak" i ostalih svakodnevnih obaveza Monika Žugić jedva stigne i da se seti gde je bila pre 11 godina. A bila je, kako sama kaže, na samoj crti sa smrću.

A nekada je bila u ponoru i vrtlog droge u koji je "uskočila" lako i brzo. Droga je bila njen izbor već sa 15 godina.

Umesto da je radoznalost i znatiželja odvedu na neki pametniji put, ona je počela da eksperimentiše sa narkoticima. Svoju prvu ljubav, herion, nesebično je želela, prvo svakog petog, a kasnije svakog dana.

Bila je bezbroj puta na lečenju u Drajzerovoj, dva puta je ležala u bolnici, ali je oba puta pobegla. Svaki put se vraćala čista fizički, ali bez ideje šta da radi sa sobom bez droge.

"Svi su polagali nadu u mene da će od mene biti nešto. A ispalo je ono najgore. Koristila sam što su mi se roditelji razveli, ostala sam kod oca sa sestrom. Danas ipak verujem, ja sam dokaz da je moguće. Zaista jeste. Život bez droge je moguć", kaže u razgovoru za portal "Super žena" Monika.

Monika je tako sport i nastavu u školi već u sedmom razredu zamenila izlascima.

"Ostavilo je to sve traga na meni, ali nije bilo uzrok. Osnovnu školu sam završila jedva, a srednje se ni ne sećam. Završila sam vanredno srednju trgovačku, mada zaista ne znam ni sama kako. Sve vreme sam duvala travu, a sa 15 sam počela da uzimam i heroin. Nisam imala para, pa sam i dilovala, kao većina narkomana. Meni je on davao neku sigurnost. Već sa 19 godina bila sam istrošena, na ivici života, bez nade da ću ikada živeti normalno", priča u dahu, zastaje i ne veruje ni sama kakav je iskorak napravila od nekada iskvarcovane plavuše sa ulice do danas uzorne majke i supruge.

A onda su drugari počeli da se "osipaju". Bilo ih je sve manje na ulici, sve više na groblju. Strah, strah od smrti- to je bio motiv za nju da ostavi drogu.

Otac je nekako saznao za centar u Zagrebu.

"To je terapeutska zajednica, organizacija "Reto". To je bio moj spas. Tamo sam bila dve i po godine", priča i seća se da je jako strepela od susreta sa porodicom.

Nije bila sigurna kako će je dočekati, a kada je ugledala raširene ruke, dobila je volju za borbom. U svojoj kući prvo što je uradila- okrečila je sobu.

"Pomislila sam, ako sam prošla kroz toliki pakao, mora da postoji neko rešenje, Bog ima neki zadatak za mene. Upoznala sam Aleksandra, venčali smo se 2009. godine. Pronašli smo se. Oboje smo prošli kroz užas droge, ali smo spoznali velike životne istine. Imamo troje dece. Svoje iskustvo delim sa drugima. Meni nije ništa dragocenije nego kada me neko pozove, počne da se leči i onda vidim da je uspeo", zaključuje Monika.

(Kurir.rs/Superžena)