PISMO ČISTAČA ULICE ĆERKI JE NEŠTO NAJLEPŠE: Nikada nisam rekao šta radim da me se ne stidi! Uspeo sam i danas sam najponosniji!

Roditelji su spremni da rade bilo koji posao samo da bi svojoj deci obezbedili normalne uslove za život. Jedan čistač ulice pošteno je radio svoj posao, ali deci nikad nije rekao čime se bavi jer nije želeo da ga se stide. Odlučio je da im napiše pismo, a od ovih reči će vam krenuti suze.

"Nikada svojoj deci nisam rekao šta radim. Nisam želio da me se stide. Kada me najmlađa kćerka upitala šta radim neodlučno sam rekao da sam radnik. Pre nego što dođem kući okupam se u javnom toaletu kako ne bi imale nikakve naznake posla koji radim. Hteo sam da moje kćerke idu u školu, da ih obrazujem. Hteo sam da budu dostojanstvene pred ljudima. Nikada nisam želeo da ih neko potcenjuje kao što to rade sa mnom.

Ljudi su me uvek ponižavali. Svaki novčić koji sam zaradio uložio sam obrazovanje svojih kćerki. Nikada nisam kupio novu košulju već sam novac koristio da im kupim knjige", rekao je.

Međutim, došao je trenutak da njegova ćerka krene na fakultet ali on nije imao novac za upis. Tog dana nije mogao da radi, izgledalo je kao da mu se svet ruši. A onda su kolege velikog srca uspele sve da preokrenu.

"Poštovanje je sve što sam želio da imaju. Ja sam čistač. Dan pre zadnjeg roka za prijavu na fakultet moje kćerke, ja nisam mogao da prikupim novac da plati školarinu. Tog dana nisam mogao da radim. Sedeo sam pored smeća pokušavajući da sakrijem suze. Nisam mogao da radim.

Moje kolege su me gledale ali niko nije progovorio ni reči sa mnom. Bio sam skrhan, slomljenog srca i nisam znao kako ću reći kćerki da nemam novca da plati kada se vratim kući. Rođen sam siromašan. Verovao sam da se ništa dobro ne može dogoditi siromašnoj osobi. Nakon radnog vremena svi čistači su došli do mene, seli pored i pitali me da li ih smatram braćom. Pre nego što sam mogao da odgovorim, stavili su mi u ruku svoje dnevnice.

Kada sam odbio, svi su mi rekli: "Mi ćemo danas gladovati ukoliko je potrebno ali naša kćerka mora da ide na fakultet". Nisam im mogao odgovoriti. Tog dana se nisam okupao i otišao sam kući kao čistač. Moja kćerka će ubrzo završiti fakultet."

Uspeo je da izvede ćerke na pravi put, a način na koji mu one danas pokazuju zahvalnost, nešto je što svaki roditelj želi da doživi u svom životu.

"Tri moje kćerke mi ne dozvoljavaju više da radim. Jedna honorarno radi, a tri imaju stipendije. Kćerka koja radi često ode sa mnom na moje radno mesto i nahrani sve moje kolege i mene. Oni se smeju i pitaju je zbog čega ih tako često hrani. Moja kćerka im kaže: "Svi vi ste tog dana gladovali kako bih ja postala ono što sam danas, učinili ste za mene toliko, da vas sve mogu hraniti svakoga dana".

Sada ne osećam da sam siromašan, ko god ima takvu decu kako može biti onda siromašan", zaključio je ovaj hrabri čovek.

(Kurir.rs/Luftika/Tamara Obradović)