Naša deca odvikla su se od čitanja knjiga. Ali čime god da se budu bavili u životu, čitanje će im pomoći. Ako ništa drugo, znaće da znaju više od onoga što rade

Postoje one priče za laku noć koje ponekad vidimo u filmovima. Scene traju kratko, tata ili mama čita dok se oči dece sklapaju baš na najzanimljivijem mestu, onda ušuška mališane, poljubi ih, ugasi svetlo i odškrine vrata dečje sobe. Kad nauče da čitaju, ritual ne treba da prestane.


Danas je knjigu zamenilo čitanje na internetu, prepričana lektira najvećih dela domaće i svetske književnosti. Sve je sažvakano, samo da se dobije ocena, čak i ona najveća, a da deci nijednom srce ne zaigra zbog onoga što su pročitali. Čak su se i nastavnici pomirili sa činjenicom da današnja mlada generacija ne čita ili čita kad mora, bez strasti i motiva. Ništa tu ne može da se promeni, nikakva strogost ne uliva strah od nepoznavanja književnosti.

Mnogi domovi mladih bračnih parova sijaju od stakla i belog mermera, a nigde nema kutka za knjige. Ako i postoje, većina služi da se namire sopstvena dnevna razglabanja. Tu i tamo pročita se nešto da ne ispadneš glup u društvu ili ono što se reklamira, a literatura na kojoj počivaju kulture svakog naroda nestaje iz našeg života kao nepotrebno oduzimanje vremena.

Rej Bredberi, slavni pisac naučne fantastike, ali i priča za decu, rekao je: "Ne morate da spaljujete knjige da uništite kulturu. Samo navedite ljude da prestanu da ih čitaju."

LEK ZA DUŠU
Mi smo gutali knjige i ništa ne može da zameni to zadovoljstvo. Ljubomorni smo na one koji tek treba da pročitaju sve što nas je usrećilo, zamišljajući sa zavišću kako će se neko osećati kad naiđe na rečenice koje su obeležile naše živote.

Kažu da je neke knjige opasno čitati u određenom trenutku. A mnogo je opasnije ne pročitati ih. Mnogi čitači pamte gde su bili tog trenutka kad je Ana Karenjina prvi put videla Vronskog, kada je Aurelijano Buendija prvi put video led, Bukovski upoznao Ginzburga... Spisak je beskonačan. Svaka knjiga koju smo pročitali je kuća u kojoj smo živeli deo života. I ta kuća još uvek čeka da u njoj prenoćimo bar još jednu noć, jer ćemo kao odrasli spavati u drugom krevetu ili drugoj sobi, da otkrijemo nove kućne duhove. Svako čitanje stare knjige je nova avantura, novo saznanje i novo biće koje od vas nastaje.
Zato je pretužno terati svoje dete da na silu čita nešto što mu može biti od najveće koristi u životu.

Kako da objasnimo da je knjiga lek za dušu, narodne poslovice kažu da je najbolji čovekov drug, a pisci da je sklonište od svih nedaća života... Ona je prijatelj i mesto u koje bežimo i u kome se izgubimo. Knjige nam otvaraju oči, proširuju vidike, uče nas, zabavljaju, čak nam potpuno menjaju život. Čitanje je jedino sredstvo uz koje skliznemo u tuđu kožu, tuđ glas, tuđu dušu. Oni koji redovno čitaju bolje se izražavaju, bolje pišu, razumeju druge ljude i saosećaju s njima. Kako to objasniti mladima?

profimedia0161713391.jpg
Profimedia 

PRODAVNICE TAJNI
U današnjem svetu, koji prosto moli da zaboravimo na knjige jer smo prezauzeti, treba se odupreti. U sveopštoj ravnodušnosti, knjiga će nas rasplakati i zasmejati, sačuvati naše srce za sva iskušenja koja ga čekaju.
Vodimo našu decu u prodavnice knjiga, jer su to prodavnice tajni. Knjižare mirišu najlepše na svetu i nijedan parfem nije im ravan. Naučimo decu na taj miris koji je više od papira, a manje od prašine. Od svih vila i zamkova, knjižare odišu najvećim bogatstvom. Taj minijaturni sloj praha na tvrdim i mekim povezima treba da bude devojčicama puder, a dečacima talk koji će koristiti zauvek. Prenesimo svoj adrenalin, svoje lupanje srca i na svoje potomke. Ne stidimo se svoje lude želje da kupimo svaku knjigu koju vidimo, iako u našim najčešće malim stanovima nema mesta ni za nas. Sanjajmo police pune tuđe mašte, pameti, tuge, otkrića, misaonosti, dobrote, želje da nam nešto kažu, ti ljudi koji su ih pisali.


Naučimo decu da čitanje ne mora da bude u sukobu s kompjuterima i laptopovima, igraonicama i pametnim telefonima. Samo treba početi. Možda im je teško da pročitaju prvu knjigu, dok se stranice ne zalepe za prste. Neka pronađu mirno mesto i prepuste se čaroliji. Kada se to desi, ne postoji zvuk sa društvene mreže koji čitaoca može da odvuče od najlepše klopke u koju je upao.


Tako knjiga postaje najpoželjniji oblik samoće koji možemo da poželimo svom detetu.

MALO KNJIŽEVNO VEČE
Posavetujte, naterajte svoje dete da drugovima i prijateljima za rođendan poklanja upravo knjige. Izduvali su se kupujući video-igrice, tablete, monitore, miševe, fleševe... Knjiga je nešto lično, individualno, produžetak ljubavi i deo nas samih koji poklanjamo. Pokažimo kako izgleda napisati nekome posvetu na knjizi ako je poklanjamo, kako izgleda napisati na prvoj beloj stranici svoje ime, kupite lep obeleživač - bukmarker, da znaju gde su stali u čitanju...
Nikada ne govorite da ima "teških" knjiga ili izbegavajte da kažete: "To još nije za tebe." Pustite da deca probaju i ono što prevazilazi njihove godine.

Objasnite o čemu je reč i predložite možda nešto drugo, primerenije uzrastu. Nekada je bilo pitanje časti pročitati do kraja knjigu i koja vam se ne dopada. Sada je pitanje časti uzeti uopšte knjigu u ruku.


Pokušajte da ponekad napravite malo književno veče u svom domu, i kad su deca mala, i kada odrastu. Pročitajte neku staru bajku naglas, kratku priču, odlomak iz romana, pesmu, šta god. Zamislite da nema struje, da je ceo svet stao i da postojite samo vi, jedna sveća i jedna knjiga. Deluje nezamislivo, ali nije. Koliko se ljudi tokom istorije tako zbližavalo i zagrevalo, kako je vreme prolazilo neosetno, a mašta nadoknađivala ono što se u mraku nije videlo.
I kada vidite svoje dete da čitajući nije taklo slatkiš koji ste mu ostavili i koje nije otrčalo da se igra, zavucite se i vi negde i otplovite gde nikad niste bili ili se vratite na stara mesta. Naravno, s knjigom u ruci.

(Ljilja Jorgovanović, Foto:Profimedia)