NIKO NIJE REAGOVAO KADA JE MANIJAK NAPAO DEVOJČICU, SVI SU NEMO GLEDALI: Evo zašto više ne reagujemo na nasilje oko nas! STRAŠNO!

Nastavimo li da živimo ovako šćućureni, odvojeni jedni od drugih, bez trunke želje da reagujemo na nepravde, doći će trenutak da se iživljavaju i nad nama

Zašto devojčici koja se branila rukama i nogama, ćuteći, grčeći se, u polupraznom tramvaju, niko, ali baš niko od putnika nije hteo da pomogne?
Neka svako u mislima uđe u taj noćni tramvaj i zapita sebe da li bi ustao i prišao napaljenoj ili nenapaljenoj budali da ga skloni od deteta, milom ili silom. Verovatno ne bi.

KOLEKTIVNO NAPADNUTI
Toliko smo navikli na nasilje i postali tolerantni na sve nepravde koje se čine nemoćnim pojedincima da nas ova ružna slika iz tramvaja pokazuje u pravom svetlu. Sklanjamo glavu od neprijatnih prizora, ne želimo da ispadnemo budale, mislimo da to nije naša stvar, ne mešamo se, gledamo svoja posla, ne tražimo đavola, ima ko treba da brine i pitamo se što vozač ne izađe iz kabine...Kad si kukavica i nula od čoveka, uvek se nađe opravdanje.

Da je tramvaj stao, a vozač zaustavio vozilo, možda bi se putnici i okupili oko siledžije. A možda i ne bi, nego bi samo izjurili napolje. Niko ne zna šta bi bilo da je bilo. U filmovima je ovo lako rešiva situacija. Neko bi pozvao policiju telefonom ili bi se neki muškarac odvažio na akciju, i to bi motivisalo ostale da mu se pridruže. Ako bi baja hteo da se bije, išutirali bi ga i izgazili. Tako se, naravno, postupa svuda gde je ugrožena bezbednost dece.
Tako je u filmovima, ali u životu nije. Našem naročito.

Devojčici NIKO nije pomogao, jer su u tom tramvaju sedeli neki ljudi koji su razmišljali o tome kako nisu dobili platu na vreme, da nisu platili ratu za kredit ili račun za struju, koji možda ne znaju od čega sutra da kupe hranu jer nisu zaposleni ili, ako jesu, drhte da ih ne otpuste, strahovali su da im se nešto u kući ne pokvari, da se ne razbole a nemaju zdravstvenu knjižicu, da ne iskrsne nepredviđeni trošak jer nemaju od koga da pozajme novac, strahovali da se ne zarati, da im ne ukradu decu, bubreg, da ne umru dužni... A pomoći nema. Napadaju ih i siluju sa svih strana, ne znaju tačno ni ko ni zašto, samo znaju da nasilje prolazi nekažnjeno.

STRAH UBIJA KAO I BOLEST
Ubijeni smo u pojam. Natenane, kao ona žaba koju polako kuvaju. Sve je uzaludno, svaka akcija je osuđena na propast, ništa ne može da se promeni, takvo je vreme i zato je najbolje povući se u sebe i biti racionalan. Neka sam kukavica, ali moram da budem živ. Goli život je sve što imam, mislimo.

Martin Luter King je rekao: "Jedan hrabar čovek je većina". Da, reći ćemo, ali Kinga su ubili. Previše je onih koji su životom platili hrabrost, a nama je život mio. I zato smo kukavice. Kukavice smo jer se osećamo sami i napušteni. Toliko smo se otuđili jedni od drugih da su svaki stan, svaka kuća postali država za sebe. Gorku žetvu je donelo ono "herojsko" doba kada je svaki član porodice glasao različito, sa ponosom želeći da se razlikuje od brata, oca, majke. Pogubili smo se u novom vremenu, načeti idejom da se borimo samo za sebe, ušuškani raznim organizacijama koje navodno brinu o ugroženima. Zaboravili smo ne samo šta je saosećanje sa onima koji ne mogu da se brane već i na dužnost da priskočimo u pomoć svuda, u svakom trenutku.

Da sutra neko padne na ulici, pitanje je ko bi prišao, podigao ga i pitao šta mu je. Pomislili bismo da je pijan, lud, drogiran, da ima napad panike, ko zna ko je, gde da ga vodim, samo mi još ovo treba, ko će da plati taksi, žurim, neka neko drugi zove Hitnu pomoć... Mnogo smo ovakvih situacija videli i doživeli. Zato je i prva pomisao ljudi u tramvaju bila: možda ima nož, pištolj, ako se usudio da napadne dete, šta bi tek meni uradio? Strah nas ubija isto koliko i boleštine.

A da je samo dvoje ljudi u tramvaju pogledalo jedno u drugo, bez reči, da su ustali i krenuli - pošao bi i treći! Hrabrost nije ludost, i hrabrost je racionalna kategorija. Traži saveznika, pa se brani ili napadaj. Tako su rešavani ratovi, a kamoli jedan psihijatrijski slučaj.

DUŠA U FOTOŠOPU
Dok realni život pokazuje naša sumorna lica, proračunata srca i jeftina opravdanja, dotle na društvenim mrežama bujaju emocije. Predivne reči utehe onima koji tuguju, divljenje i pohvale, bes protiv nepravde u svim oblastima, podrška bolesnima, božanski saveti, lajk do lajka pljušte kao kiša. Teškim rečima se gađaju i na privatnoj i na javnoj sceni, hrabri, srčani, spremni da nasrnu na svaku gadost koju vide i čuju.

HRABRI IZ FOTELJE

Miševi vole da rade mišem. Ratuje se sa bezbedne udaljenosti. Posle toga miš sebe gleda u ogledalu i vidi lava. Ako bismo o sebi sudili kakvi smo virtuelno, bili bismo najhrabriji narod na svetu. Toliko je Spartaka i Leonida da bi Srbija procvetala kad bi izašli iz kuće. Veliko je uživanje čitati na mrežama šta ljudi misle, kako rasuđuju, koga i zašto osuđuju. Ali u kritičnim situacijama pokazuje se da je hrabrost samo mentalna disciplina, a da nam je duša fotošopirana kao i neke fotografije kojima se bez stida hvalimo.

Duhovitost i smisao za humor ne mogu da zamene akciju. Biti vrcav, lucidan i pun duha, pa to je samo luksuz kojim hranimo svoj ego i želimo da nam se dive. U redu, pamet se ne može sakriti - kao ni glupost, ali daj malo manje smeha u ovo zlo vreme. Čudno je da, sa jedne strane, postoji takva opuštenost i blaziranost, dok na drugoj strani nekoga napadaju i guše u tišini.

Nastavimo li da živimo ovako šćućureni, odvojeni jedni od drugih, bez trunke želje da reagujemo na nasilje, loše nam se piše. Pažljivo procenimo svaku situaciju gde vidimo da neko strada i REAGUJMO ODMAH. Ne čekajmo da se neko iživljava i nad nama, a hoće, kad-tad.

(Ljilja Jorgovanović, Foto:Shutterstock)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: