BRUTALNO ISKRENA ISPOVEST ŽENE O BRAKU U SRBIJI! Evo kako zapravo izgleda život sa Balkancem! Ćutala sam i BORILA se, a on me je BLOKIRAO na Instagramu i ostavio JASNU PORUKU...

Nevolje u braku kreću već odmah čim se završi medeni mesec. Istina, u Srbiji medeni mesec ne traje kao svuda u svetu - 30 dana, kod nas je prvo jutro posle svadbe. Dobro, bar većini, da se ne uvrede oni koji su znali koga biraju, i dva puta su merili njegovu/njenu porodicu pre nego što su odlučili da preseku i kažu "sudbonosno" da.

Nek se sad svi Balkanci nađu uvređeni, ali nema pravog muškarca pod ovim nebom... Naleteo je izgleda neki gadan virus, sve ih preokrenu. Nemoj da nekome padne na pamet da me "pljuje" jer ne znam šta pričam, imam kompleks ili sam razmažena...

E, ništa od toga nisam, nemam kompleks! Ostvarena sam poslovna žena. Obrazovana, ne preterano, nisam htela dr, mr, doc... ili sličnu tituli, dovoljno mi bilo to dip. Dobro zarađujem, sasvim pristojno za ovu Srbiju, imam/imala sam "muža", dva sina. E, imala sam i svekra, svekrvu, razvedenu jetrvu, njenu ćerku... Volela sam ih, majke mi jesam.

A oni su videli u meni SLUGU!

A ja vaspitana da ne odgovaram starijem, da poštujen, ćutim, da se složim sa svakim njihovim šikaniranjem, splačinom koju me teraju da jedem, izbacivanjem sestre iz kuće, bukvalno, jer bože moj, pa sad imam njih, što ona dolazi...

Rodim ja takvoj porodici dva junaka. Sve sam ih naučila JA. Da pužu, hodaju, trče, plivaju, fudbal, da čitaju, pišu... Obojicu sve isto JA naučila. Muž, istina, da voze bicikl. Ja još ćutim, al ne valjam kao snajka. Idem na posao, zarađujem, trčim po decu u obdanište, ali i dalje ne valjam. Kažu mi prvo da sam izbeglica, nisam "njihova" sa akcentom na e - izbeeeglica... Dal jer pojma nemaju šta je akcenat ili da mi se rugaju da sam OVCA. Biće da je ovo drugo.

Kad pričam oni u množini, pričam i o MUŽU, pa on je njihov, nije moj. Majka ga je rodila, nije mu dala ni da se školuje, morao je što pre da zarađuje, da je šalje po banjama... Al kad sam došla ja, pa još deca - nema para za nju, nema besplatnih ručkova, bahaćenja, nema banja i kupanja u toploj vodi (pa neki dan se vratila iz banje jer joj doktor nije dao zbog zdravalja da se banja u toploj vodi. Besna. Šta lekar zna?) poče da se meša, a ovaj moj MUŽ ćuti. Ucenila ga stanom već kad nam je potrošila svu ušteđevinu. Ispočetka mislim: Jadničak, između dve vatre. Ona mene crni, ja mu plačem da me ostave na miru. Da me ne blate i ne ogovaraju, da im ništa loše nisam uradila...

Brinuo se on o roditeljima bolje nego o svojoj deci. Sigurno će u raj, a ja u pakao. Nisam rekla da čak nije radio ili je radio, ali nije dobijao platu pa sam od svojih uzimala, snalazila se, radila dva posla... (Samo da dodam, ONI to nisu videli tako). Imam dokaze - moj obraz. Ne zna ni mejl da pošalje, ali zato je sad našao vremena da otvori društvene mreže, da se dopisuje, lajkuje i da na svojim profilima postavlja one poruke koje blate žene. Znate ono, žena je ovakva, onakva, njena psiha ubija muškarce...

Od silnog posla, brige za egzistenciju, pokidaše mi se živci, poružneh, razboleh se, ali idem dalje... Nemam ja komplekse, takva sam kakva sam, tako mi je kako mi je, naučena da te takve "ZLE supruge" treba da trpe zbog dece... a MUŽEVI su "jadni" uvek žrtve, uvek između dve vatre, nemaju perspektivu u ovoj zemlji, neshvaćeni, maltretirani, slušaju "nas kvočke" nezahvalne...

Šta se desi od našeg medenog meseca?!

E, sve sam mogla da trpim dok je ostalo to u našoj kući. Jasno je meni gde mi je mesto i šta moram da radim. Ali onog trenutka kada mi je poslao zahtev da budemo prijatelji na društvenim mrežama, pa ja prihvatim (ajd da više ljudi ne pričaju ne prate se muž i žena), kad me nije ubilo poniženje koje doživih. Predstavljao je on svima mene kao da sam OŠTROKONDŽA ili bogomoljka koja jede svoje mužjake... I shvatim što me prijatelji gledaju već neko vreme čudno, nema prijatnih razgovora s njima odavno, često imaju upadice na račun takvih žena a ja ne kontam jer ne vidim sebe kao takvu... Tražim samo od svog muža malu posvećenost, pažnju u vidu rečenice: "Jesi li umorna? Hoćeš da pogledamo neki film..." i meni, budali, dosta.

A on još u haštagovima ima "ogromne si*e", neke starlete, neke nepoznate žene mu lajkuju sve ijednu sliku, javno pita kada će se videti, a ja budala sve što zaradim, potrošim na porodicu, nemam za frizera, manikira, novu majicu, gaće sa tezge ili od "kineza"...

Ubi me sujeta, ubi me nepravda, ubi me, on kaže, ljubomora (a pojma nema da je reč samo o poštovanju istom onom da mu žena ne nabije rogove). A povrh svega, odlazi i ne kaže gde će, kad se vraća, samo izađe i šta on ima meni da se pravda. A onda još i zaključao telefon, i nema više kad dobije poruku "vidi ko je i šta hoće", pa mi i izdiktira šta da napišem u odgovoru. Sad krije da je i dobio poruku, krije se kad odgovara... Još ispadoh ljubomorno-posesivna bogomoljka. Kad sam tražila da mi analizira samo njegovu stranicu i šta od svega toga i zašto baš sad, posle toliko godina moje/naše požrtvovanosti, tako nešto postavlja i piše - on skoči i izviče se kako izigravam policajca, kako ne može ništa od mene, dobro mu je mama rekla da ću mu krv svu popiti... Okrenu se, leže, odmah zahrka, a ja buljim u mraku... Pomislih možda ja samo umišljam, ulazim u klimaks, nesigurna sam stvarno, ponovo odoh na njegov profil, kad me on BLOKIRAO!

Ma ko mi j*be mater kad sam glupa i kad ćutim... to možete da mi kažete, ali nikako ono sama sam birala...

A mogu da citiram i ono što nađoh na tom prokletom internetu: Sve što me je ujelo, sama sam hranila!

Kurir.rs/PDV/Foto Profimedia