BILO BI SMEŠNO DA NIJE ŽALOSNO: U OVOJ državi brišu žene s naslovnica! Pogldajte, na omotu albuma Lejdi Gage ostao je samo ŠEŠIR! Žene ne smeju da se vide NI PO KOJU CENU, a ovo je RAZLOG! (FOTO)

Žene ne smeju da sviraju bubnjeve, pevaju pred muškom publikom, ili da pevaju solo jer je to "previše provokativno" muškarcima.

Čitava situacija je potpuno komična i možda je smešno što umesto pevačice Avril Lavinj koja drži gitaru na naslovnici albuma, korisnici stranice u Iranu gledaju samo gitaru koja stoji na površini vode. Ukoliko gledamo situaciju upravo tako površinski, poprilično je humoristična. Posmatramo li je malo dublje, shvatamo da je tek jedna kap u moru dokaza o diskriminaciji i nepoštovanju žena. U ovom specifičnom slučaju, reč je o Iranu. Ipak, ne zavaravajmo se tvrdnjom da smo u "21. veku i da žene imaju sva moguća prava" jer, ne moramo gledati dalje od sopstvenog dvorišta da shvatimo kako da to uopšte nije istina.

Jedina službeno šiitska država na svetu

Iran je hibrid s elementima ustavne države i islamske teokratije čiji se pravni sistem zasniva na religijskim zakonima. Ustav Islamske republike Iran donesen je nakon revolucije, u decembru 1979. godine. Krajem iste godine u Iranu je organizovan i referendum na osnovu kojeg je uspostavljena islamska republika s vrhovnim vođom na čelu.

Iran ima jedinstveni sistem vlasti u svetu jer je to jedina službeno šiitska država u svetu. Šiitizam je struja u islamu odnosno učenje koje propoveda veru da je Muhamed odredio Aliju za svoga naslednika, da kalifat prelazi na Alijine muške potomke, a priznaje samo Kuran. Islamska republika Iran je praktčno i jedina teokratija u svetu, što znači verovanje da vlast dolazi od Boga, a da moć leži u rukama sveštenstva.

"Muzika je štetnija od opijuma"

Čitajući stotinjak stranica o istoriji cenzure u Iranu ("Cultural Censorship in Iran", Khalaji, et.al.) nameće se zaključak da je ista postojala - oduvek.

"Muzika je u Iranu kontroverzna zbog svog osporavanog statusa u islamu. Religijske vlasti doživljaju muziku jednako štetnom društvu, kao što je to droga... Iranski univerziteti imaju muzičko-edukacijske programe, ali muzika za zabavu je još uvek tabu", pišu autori i navode da je mnoštvo iranskih muzičara bojkotovalo festival "Fajr" 2011. godine. Ženski muzički ansambli su na tom istom festivalu bili tek "dekorativni" što je izazvalo bes kolega i koleginica muzičke industrije.

"Od svih vrsta umetnosti, represija i cenzura u Islamskoj republici Iran najviše je pogodila muziku. Imam Khomeini je navodno rekao da je muzika štetnija od opijuma", navode autori u svom delu dodajući da je muzika "tabu" zbog toga što vlasti smatraju da je to nametanje "zapadnjačke kulture".

Žene ne smeju da sviraju bubnjeve

Povodom "Fajr" festivala postojala su mnoga "uputstva" za ženske izvođače. Postoje tako muzički instrumenti koje žene ne smeju da sviraju - poput bubnjeva. Sve ženske pevačice moraju da pevaju u grupi jer vlasti veruju da je solo glas žene previše provokativan da ga čuju muškarci. Solo pevačice mogu nastupati isključivo pred ženskom publikom. Izvođačice su u susret festivalu izrazile i nezadovoljstvo oko rasporeda događaja i zaključile da festivalu služe jedino kao "ukrasi".

Zabrana zapadnjačke muzike jer je "izopačena"

U tekstu portala Qantara iz 2014. godine piše da je dostupnost muzike u Iranu osporavana jer religijski, um muškarca treba držati podalje od "zabranjenih užitaka" kao što su vino, žene i pesma. Navode da je vlada nakon kontroverzi oko izbora 2009. godine pokušala da smanji snagu muzike tako što su na radio stanice i televizijske kanale puštali pesme povezane s "patriotizmom i religiozno-političkim optimizmom da bi odvratili, obeshrabrili i promenili srca i um ljudi u opoziciji".

Britanski Gardijan je 2015. godine pisao o odluci tadašnjeg predsednika, Mahmuda Ahmadinejada, kojom je na državnom radiju i televizijskim kanalima zabranio zadanjačku muziku. Navodi se da su vlasti tokom devedesetih, u vreme vladavine predsednika Mohammada Khatamija, počele da se"opuštaju" po pitanju daljih zabrana, ali se to sve promenilo. Prema konzervativcima u državi, ovaj muzički žanr "proizvod đavola i zapadnjačke izopačenosti".

Pravne, upravne i tehničke vladine agencije pokušavaju da primene različite mehanizme i u virtuelnom svetu. Dok se trude tehnikama cenzure, u Iranu opstaje "underground" scena, uprkos tome što je suočena s progresivnim birokratskim barijerama.

U filmovima se ne smeju vređati muškarci s bradom

Kao što smo već naveli, cela kulturna scena u Iranu je uveliko cenzurirana, pa tako i ona filmska. The Atlantic piše o tehnikama cenzure kojima se cenzurišu dijalozi u filmovima, ali i oblače žene. Shvativši da se ne mogu boriti protiv najezde filmova u državi, iranske vlasti su se posvetile njihovoj cenzuri. Postoji tako trideset i sedam pravila (prema zakonima iz 1983., 1993. i 1996. godine) koji detaljno opisuju ideje i slike koje su u filmovima zabranjene.

Većinom cenzure su diskriminisane i pogođene žene, pa se tako prema pravilima vlasti one u filmu ne smeju pojavljivati u close-up portretima (u prvom planu). Ne smeju biti našminkane niti pokazivati vrat. Žene i muškarci na ekranima ne smeju da sede zajedno jedno kraj drugog ili budu sami, bez društva, kao ni da se dodiruju i ili iskazuju "nežne reči ili šale".

Menjaju razgovore koji "nisu primereni"

Žene prekrivene velom, muškarci s bradom, policajci i vojnici ne smeju biti prikazani negativno, bez "dobrog opravdanja". U filmovima se ne sme prikazivati alkohol ili vređati religija, a ne smeju se nositi ni kravate koje se smatraju simbolom strane kulture. Filmovi ne smeju biti ni o čarobnjacima, vešticama ili magiji.

Iranske vlasti se 2010. godine osmislile novu tehnologiju koja im dozvoljava manipulaciju slika i dijaloga. "Često menjaju romantične razgovore. Na primer, nije prikladno da žena partneru kaže da ga voli", rekla je iranska novinarka Reza Valizedeh u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. "Jasno je kako rešavaju razgovore o seksu - promene ga u prosidbu. Na državnoj televiziji gledamo kako pivo postaje limunada, a viski sok od pomorandže. Često promene i dijalog o politici", objašnjava Valizedeh.

Prava žena u Iranu

Postoji 23 zabrana u iranskom zakonu za udate žene koje se odnose na pasoše, putovanje izvan kuće, odabir mesta stanovanja i položaj u domaćinstvu. Žene se ne mogu zaposliti u istim zanimanjama kao i muškarci, ne mogu imati jednaku platu za jednaki rad, a ne postoji zakon koji bi zabranio rodnu diskriminaciju prilikom zapošljavanja.

WPS prenosi da "ne postoje zakoni ili kazne za otkaz trudnicama" kao što ne postoji zakon o porodiljskom odsustvu. Muškarci čak imaju (zakonsku) moć da supruzi zabrane posao koji bi bio u "suprotnosti s porodičnim interesima ili časti domaćinstva". Žene nemaju ni pravnu zaštitu protiv porodičnog nasilja ili seksualnog uznemiravanja.

Gledajući fotografije ženskih pevačica i umetnica koje imaju uspešne karijere, čoveka obuzme neprijatan osećaj kada vidi da je dovoljan praktično jedan klik da takva jedna žena jednostavno "nestane". Tim klikom se nije uklonilo tek žensko lice s omota albuma - uklonio se talenat, trud, rad, uspeh, karijera i godine žrtvovanja da bi se na isti taj omot i dospelo. Udarac je to ne samo umetnicama već svakoj ženi koja se bilo gdje u svetu, uključujući i ovde, nešto "usudila" da uradi.

Kurir.rs/Novilist.hr/Foto: Printscreen/Twitter