PRIČA JEDNE SRPKINJE! 22 GODINE NIGDE NISAM PUTOVALA S MUŽEM! Kad smo konačno otišli za vikend, GRDNO sam se POKAJALA

Užurban život, stres, borba za egzistenciju, trčanje za karijerom, finansijskom sigurnošću ugrožava mnoge brakove, otuđuje partnere koji su zaboravili zašto su zajedno i emocije koje su ih nekada spajale.

"Odavno sam prestala da se bavim sobom. U stvari, otkako smo se venčali, suprug i ja podredili smo sve deci, koja su nam bili, a i sad su centar sveta. Svaki trenutak smo podredili njima, njihovim potrebama. I dok se okreneš prođe 22 godine. Nikada nismo nigde za to vreme otišli negde zajedno, prvi i poslednji put to se deslilo baš na medenom mesecu. Što je strašno, znam. Ali ni on ni ja nismo razmišljali o tome. Deca su nam išla kod baka, na rekreativne i mi smo te dane kada su oni negde na putovanju doživljavali kao svoje neke dane - ranije legnemo, ne moramo da kuvamo, pa ne moramo ni da baš sređujemo da bismo dali primer. Budemo malo opušteniji i to nam je bilo dosta. Mislili smo da nam je to dosta.

Kada smo uzimali godišnje, da bi nam deca što duže bila na moru, prvo sam ja odlazila s njima, a onda, kada meni se završi godišnji, dolazio bi suprug. I opet smo bili razdvojeni.

Deca su nas posle eto toliko godina iznenadila. Uplatili su nam produžen vikend i nisu nam dali da se predomislimo. Sve su organizovali i gurnuli nas na planinu.

Moram da priznam da me je odmah uhvatila trema. Zbunjeno smo oboje pošli na put, a do odredišta smo ćutali. Oboje u svom svetu.

Odmah sam se pokajala što sam pristala. Grdno sam zažalila. Suprug je bio nervozan, misli su mu bile na poslu, ali se isto tako trudio da se pravi hladan i da je sve u redu. U stvari ništa nije bilo u redu.

"Bolje je da nismo pošli", bilo je prvo što je progovorio kada smo otišli u restoran na ručak i kada je video cene. Sve mu je bilo preskupo, pa čak i čaj.

Smejala sam se usiljeno, pokušavajući da mu objasnim da smo zaslužili da se malo počastimo i da je sve u redu što smo posle 22 godine odlučili da ugodimo sebi.

Namrgođenost nije prolazila ni dok smo šetali i gledali suvenire koje ćemo da kupimo. I oni su mu bili skupi, ni na to nije hteo da potroši pare. Sve vreme je bogorozao, gunđao, gledao u novčanik. Nisam mogla da se opustim, da bi on bio miran, morala sam da gledam sve vreme u zemlju. Bože ne daj da pogledam u pravcu neke radnjice, prema kiosku sa galetama, a tržni centar smo zaobilazili u velikom krugu, ali, ako je rekao ne zbog trošenja para, nego sve je bilo klizavo, pa nije bilo sigurno za mene. Moš mislit!

Čak nije bio zadovoljan ni noću, sve mu nešto smetalo, a ako progovorim, odmah sam nezadovoljna, sve mi na njemu smeta. Šta me snašlo, pitam se sve vreme, a onda shvatih.

Pa mi ne znamo da se ponašamo i ne znamo šta da radimo kada smo sami i bez obaveza. Postali smo stranci kada treba da se opustimo. Odlično funkcionišemo u stresu, ili mislimo da funkcionišemo.

Izgubili smo se, sad me je strah da možda nismo skroz izgubili sebe i šta da radimo. Da li treba ponovo da odemo negde i da vidimo da li smo preživeli i možemo li da vratimo našu bliskost.

Kurir.rs/PDV